Ljudi se boje ljubavi na filmu

Tako je pored Zlatnog medveda za najbolji film, ovo ostvarenje dobilo i priznanje FIPRESCI i nagradu ekumenskog žirija.

Ildiko Enjedi osvojila je festivalsku publiku još 1989. godine sa svojim prvim filmom „Moj dvadeseti vek“ koji je nagrađen Zlatnom kamerom za najboljeg debitanta u Kanu. Ostvarenje, koje je izabrano za jedan od dvanaest najboljih mađarskih filmova svih vremena, govori o dualnosti ali i o mogućnosti čudesnog, što su teme kojima se ova autorka bavila i u svojim filmovima „Magični lovac“ i „Simon Vrač“. Ovi metafizički elementi tako imaju važnu ulogu i u ostvarenju nagrađenom Zlatnim medvedom. „O telu i duši“ govori o dvoje radnika u klanici (koja nije samo groteskno mesto prepuno krvi, već pre svega uređeno radno okruženje nalik mnogim savremenim firmama u zapadnim društvima), koji otkrivaju da svake noći sanjaju isti san – dva graciozna jelena koji se nežno vole u snežnoj šumi. Dualnost sna i jave, duše i tela, glavna je tema ovog filma, koji postavlja pitanje koga sve srećemo u svojim snovima i šta bi se dogodilo kada bismo te osobe upoznali i na javi.

– Zaista ne znam kako sam došla do ove priče. Jedno je sigurno, htela sam da napravim nešto zaista realistično. Da govori o svakodnevnom životu. Ta brutalnost i nežnost idu jedna uz drugu i ponekad se menjaju svake sekunde. To nije nešto ezoterično. To je način na koji naš život funkcioniše. Ali nekako smo naučeni da se ustalimo u našem svakodnevnom životu i da ne mislimo na taj deo našeg života. Mislim da je to loša navika. Trudimo se da ne razmišljamo previše o tome šta osećamo, šta su potrebe naše duše, što može da izaziva psihosomatske poremećaje. Ovaj film je samo mali poziv da porazmislimo o tome kako živimo naše živote – kaže u razgovoru za Danas Ildiko Enjedi.

* Ali i vaši prethodni filmovi bave se svetom izvan stvarnosti… Zašto vam je to važno?

– Nije to izvan stvarnosti, to je stvarnost. Mi sedimo na ovom krevetu, ali on ne bi postajao bez mašte nekog dizajnera. Tako je za svaku stvar u našem životu. Mislim da je artificijalno i nerealno govoriti o podeljenosti ta dva sveta. Oni su zapravo jedno.

* Ali ta dualnost je vidljiva u vašem filmu. Nasuprot poetičnosti sveta snova vidimo surovost jedne klanice…

– To se dešava u klanici, a oni tamo rade. Nisam htela da ljubazno okrećem glavu na drugu stranu. Nisam tražila te detalje u dramaturškom smislu, ali kada je već tako, to treba i prikazati. Imala sam takvu trezvenost i u sceni pokušaja samoubistva. Moja junakinja Marija pere sudove, skida suvu odeću sa vešalice, zatvara zavese i seče svoje vene, istom brzinom. Nema muzike koja to ubrzava, nema dodatnih kadrova ili brze montaže. Isto tako mi je bilo važno i da prikažem pauzu za ručak u klanici ali i ubijanje životinja jer se tako i u stvarnosti i dešava. To je život koji živimo, samo što neke stvari različito tumačimo. Neke delove skrivamo a neke pojačavamo u svom razmišljanju.

* Poslednjih decenija retko se snimaju ljubavni filmovi. Zašto?

– Ne znam. Znam da ima jako mnogo dobrih filmova. Da je svake godine broj dobrih filmova sve viši. I ranije je bilo tako, ali u poslednje vreme je to još izraženije. Da biste se u tom smislu izdvojili, ne možete to učiniti svojim kvalitetom, nego nekom drugačijom temom. A ljubavna priča je nešto zaista uobičajeno. Mislim da se zato ljudi boje ljubavi na filmu.

* Pa opet reakcije na vaš film pokazuju da su ljudi željni emocija….

– Reakcije su slične u Hongkongu, Pekingu, Australiji ili ovde u Evropi ili u Budimpešti, gde je film od marta u bioskopima. Za nas je humor u filmu bio jako važan. Ovo nije slepstik komedija. Pomalo smo se plašili da ljudi neće shvatiti neke detalje jer se bavimo teškim temama. Da publika neće ni pomisliti da je ono što vide zapravo smešno. To je bilo veliko pitanje za mene pre prve projekcije i to prolazim sa svakom novom projekcijom. Sad mi se čini da humor bolje prolazi na Dalekom istoku.

* U kojoj meri vam je Zlatni medved u Berlinu olakšao rad na vašem sledećem filmu?

– Srećna sam što sad ne moram toliko da se borim za svoj novi film, jer je snimanje filma uvek borba.

* Da li je ta borba veća ako ste žena?

– Jeste, ali to zavisi od vašeg karaktera. Jer je isto tako teže i ako ste reditelj iz Istočne Evrope i tako dalje. Nikada se ne fokusiram na poteškoće ni u kakvim okolnostima. Mislim da je to dobra strategija jer ste u suprotnom samo slabiji. To je instinktivna odluka. Ali teško je i muškarcima, i rediteljima na Zapadu… Za mene je to kao u sportu. Shvatate da je to izazov i da ga treba prevazići. Posle je lepo kada pobedite, posebno što nikada ne morate da pobedite nekoga, nego zajedno sa nekim.

* Poslednjih godina mađarski film je doživeo svojevrstan uzlet, posebno sa Oskarom za najbolji strani film pre dve godine. Šta vi mislite, šta se to dešava u vašoj kinematografiji zbog čega je sve zanimljivija gledaocima širom sveta?

– Promene je doneo novac i način na koji se novac raspoređuje. Imate slobodu i nemate pritisak u estetskom smislu. Baš zbog toga postoji proboj mađarskog filma ali ne postoji mađarski stil, jer su svi jako različiti. To znači da ima toliko važnih ljudi koji to podstiču. Pre svega Agneš Havaš, predsednica filmskog fonda, koja je spremna da rizikuje da bi omogućila rediteljima da rade u miru. Ceo proces je transparentan pa radite bezbedni od svih muka. Jako je stresno kada ne znate da li ćete dobiti novac i kada će on stići. Najčešće se dešava da 80 odsto rada reditelja bude usmereno na obezbeđivanje novca a samo 20 odsto na sam film. Da bi proizvod bio dobar, trebalo bi da su stoprocentno posvećeni filmu.

* Šta je vaš sledeći projekat?

– Radim prvi put u životu jednu adaptaciju. U pitanju je roman Milana Fišta „Povest o mojoj ženi“. U drugom filmu na kome radim glavni junak je drvo.

Rad sa jelenima

– Od svog prvog filma sam snimala životinje, a da o tome nisam ni razmišljala. To sam zapravo tek nedavno shvatila, jer je za mene to bilo potpuno prirodno. One za mene nisu samo dekorativni elementi, već imaju dramaturšku svrhu. Našli smo divnog trenera životinja koji ima specijalni pristup kako da radi sa životinjama na filmu. On ne pokušava da ubedi životinje da urade određene stvari, već razmišlja zašto bi one želele to da urade i onda sve oko njih uređuje tako da one to i učine. Kada smo snimali jelene u šumi, morali smo da usporimo, da razumemo ritam životinja, da budemo vrlo pažljivi… Zato je svaki kadar koji smo snimili bio dar – objašnjava mađarska rediteljka.

Putovanje na Severni pol

– Svaki reditelj ima drugačiji pristup. Za mene je važno, ne da imam vezu sa glumcem, nego sa osobom. Pre nego što zatražim bilo šta od njih želim da razumem tu osobu. Drugačiji je rad, naravno, sa profesionalnim glumcem nego sa amaterima jer oni koriste različite načine rada. Ali to je kao kad krenete na ekskurzija na Severni pol. Morate da se dobro upoznate sa članovima svoje ekipe. Morate da izgradite duboko međusobno poverenje i razumevanje. Da saznate šta su njihovi strahovi, šta su njihove slabosti, ne kao nedostaci, nego kao deo njihove ličnosti, jer to kasnije može biti važno – objašnjava Ildiko Enjedi.