Ljudska bića su sposobna za monstruozna dela

NJegovi filmovi teraju publiku da se preispituje, da drhti u sedištima dok sebi postavlja vrlo važna pitanja, uplašena sopstvenih odgovora. NJegovi usamljeni i otuđeni junaci uvučeni u hipnotičnu atmosferu životnih tragedija pred našim očima suočavaju se sa gubitkom i patnjom, što deluje daleko strašnije od bilo kakvih krvavih scena, horor zapleta ili ratne drame.

Tajne koje se kriju iza uobičajnih porodičnih odnosa ulivaju strah u kosti daleko više od strave i užasa izazvanih specijalnim efektima, što je dobro poznato kandskom reditelju.

Pa ipak, te 2015. u Sarajevu, ispred mene se nije pojavio neki mračni tip, već srdačan i raspoložen sagovornik, spreman da iscrpno odgovori na sva moja pitanja. U usputnom ćaskanju pre zvaničnog razgovora, rekao mi je da planira da dođe u Beograd. Da su ga zvali iz beogradskog Festa i da će se rado odazvati u skorijem periodu, kada bude bilo prilike.

Prilika je njegov novi film „Počasni gost“ koji je svetsku premijeru imao na Venecijanskom festivalu. Nije neobično što je prošlo čak četiri godine do njegovog narednog filma, budući da je Egojan sve vreme radio u pozorištu i operi. Zapravo, sam slučaj je doveo do toga da ovaj Kanađanin jermenskog porekla, koji je odrastao u porodici slikara, počne da se bavi filmom.

„Tokom studija napisao sam jednu dramu koju je dramska sekcija odbila. Naljutio sam se i odlučio da probam da se učlanim u filmski klub. Ništa nisam znao o filmu, ali u trenutku kada sam prvi put držao kameru u rukama, postao sam uzbuđen. Shvatio sam da kamera može biti lik ravnopravan onom koji se nalazi na papiru. To mi je promenilo život. Možda zato što sam bio vrlo naivan i zato što sam mislio da otkrivam nešto novo, bez obzira na to što su reditelji decenijama snimali. Ali taj osećaj uzbuđenja me je pokrenuo“, ispiričao je u razgovoru za Danas u kom je trenutku poželeo da se bavi filmom.

Svoju opus gradio je pod uticajem Bresona, Hičkoka i Ingmara Bergmana. Remek-delo švedskog autora „Persona“ u najvećoj meri je, kako kaže, oblikovalo njegovo shvatanje psihološke drame prepune napetosti i misterije. „Taj naslov mi je otkrio šta sve film kao medijum može da postigne“, ističe autor, koga često nazivaju i „Bergmanom iz Toronta“.

Bez obzira na prve nedaće, zanimljivo je da je Egojan ostao veran i pozorištu sve ove godine. Režirao je dramske i operske predstave, a bavi se i vizuelnim umetnostima.

„Svoje filmove konstruišem tako da očekujem od publike da koristi maštu kao kada ode u pozorište. Očekujem da gledalac bude svestan svoje odgovornosti kao nekog ko gleda kako se ispred njega stvara magija. Ona je vrlo retka, ali je, kad postoji, moćna. Ta stvarnost ljudskog ponašanja koje se odigrava u pozorištu je nešto što želim da postignem i na filmu“, dodaje Egojan, na čije je filmove u velikoj meri uticalo i delo Semjuela Beketa i Harolda Pintera.

To se u najvećoj meri vidi u njegovom pripovedanju, sastavljenom od fragmenata i delova.

Karijeru je počeo 1984. godine sa debitantskim filmom „Najbliži rod“, ali je prvi značajniji uspeh ostvario 1994. sa dramom „Egzotika“ koja je nagrađena priznanjem FIPRESCI u Kanu. Ovo ostvarenje, o ocu koji nakon smrti svog deteta postaje opsednut striptizetom, otvorilo je Egojanovu trilogiju o gubitku, koju čini i „Felicijino putovanje“, kao i njegov najnagrađivaniji film „Slatka sutrašnjica“.

Drama o šoku u kome se našao mali grad nakon saobraćajne nesreće u kojoj je poginula većina gradske dece, nagrađen je Gran prijem u Kanu i bio nominovan za Oskara. „Slatka sutrašnjica“ i danas važi za Egojanov najbolji film u kome ogoljuje najdublje slojeve ljudske duše. Kroz trilersko-dramske zaplete gradio je i filmove „Tamo gde je istina“, „Kloi“, „Zatočenica“, „Đavolji čvor“…

U svima njima preplipuću se prepoznatljivi motivi – voajerizam, erotizam, smrt dece, manipulacija… Jedina razlika među ovim naslovima je što su neki snimljeni kao potpuno hermetični art-haus fimovi, dok su drugi tradicionalniji, napravljeni za širu publiku sa holivudskim zvezdama u glavnim ulogama poput Lijama Nisona, Džulijan Mur, Kolina Ferta, Ris Viderspun (neki od njih poput „Đavoljeg čvora“ ili „Kloi“ mogu se često videti na domaćim televizijama).

I jedne i druge, kako kaže, snima s istim ambicijama, jedino što u prvima ima daleko više slobode u pogledu priče, nego kada budžet ne zavisi isključivo od njega.

„Kada sam bio na početku svoje karijere 1980-ih, tada nije bilo zanimljivo baviti se autorskim filmom. Sve se promenilo 1989. sa naslovom ‘Seks, laži i video trake’. Bio sam u Kanu sa trećim filmom i Stiven Soderberg je bio tamo i tada su počinjale da se menjaju stvari. Do „Petparačkih priča“, pet godina kasnije, promenio se ceo svet. Kada sam počinjao nije bilo toliko interesovanja za autorski film, a danas on izumire i okreće se televiziji. Sada je snimanje autorskih TV serija popularna stvar. Ali ja sam imao sreće da sam bio tu za zlatno doba, tačnije za drugo zlatno doba, jer se ono istinsko dogodilo 1970-ih“, objašnjava reditelj, koji kako kaže, ima želju u budućnosti da snimi mini-seriju.

Filmovi bi, kako smatra, trebalo da imaju terapeutski značaj, zato su njegova ostvarenja i napravljena kao slagalice čije delove gledalac povezuje zajedno sa glavnim likovima koje motiviše potraga za istinom.

Tako je i u njegovom poslednjem filmu koji će biti predstavljen na 48. FEST-u. „Počasni gost“ govori o talentovanoj kompozitorki i profesorki muzičkog, ćerci sanitarnog inspektora, lažno optuženoj za seksualno zlostavljanje 16-ogodišnjeg dečaka. Iako je otac spreman da plati kauciju, ona odbija da izađe iz zatvora, a publika, zajedno sa likovima, pokušava da shvati zašto.

Zanimljivo je da se ni u jednom od pomenutih naslova ne bavi direktno sopstvenim poreklom o kome često javno govori. Ipak, kritičari u njima često nalaze vezu sa Jermenijom.

„Imao sam čudno odrastanje. Rođen sam u Egiptu, ali se moja porodica preselila u Kanadu kada sam imao samo dve godine. Nisam odrastao u tradicionalnoj jermenskoj porodici. Kada sam sa 18 godina otišao u Toronto, postao sam svestan svog nasleđa i to mi je postala opsesija. Da sam tradicionalnije odgojen, možda ne bih bio toliko opsednut tom temom, ni toliko istrajan, posebno u političkim pitanjima. To je bio vrlo ranjiv trenutak za jermensku zajednicu. Morao sam da proučavam istoriju. Zato sam bio opterećen ovom temom. Zanimljivo da to nije bilo eksplicitno vidljivo do ‘Ararata’, ali se može videti i u ranijim filmovima, posebno u jezičkim referencama. ‘Ararat’ je zapravo sve promenio“, kaže Egojan.

„Ararat“ je film o tragediji i istorijskom pamćenju Egojanovog naroda i o odjecima genocida nad Jermenima kroz živote današnjih iseljenika.

Nacionalna pitanja Jermena, a pre svega priznavanje da se 1915. godine u Otomanskom carstvu dogodio genocid, postali su važan deo Egojanovog delovanja, što umetničkog, što javnog. O vezi ovog istorijskog događaja i holokausta bavio se delimično i u filmu „Sećanje“ sa Kristoferom Palmerom u glavnoj ulozi.

„Kao ljudska bića shvatamo da je ubijanje zapravo unakažavanje sopstvenog morala, da je državno planiranje masovnih ubistava nezamislivo. Ali videli smo da se to iznova i iznova ponavlja. Shvatam da je problem kod Turaka u nacionalnoj časti i da oni ne mogu da prihvate da su sposobni za takav varvarski čin. Ali zapravo svako ljudsko biće, ako dobije podršku države, može tako nešto učiniti. Videli smo iznova i iznova kako se komšije ubijaju. To je deformacija koja postoji u duši svakog od nas. Jasno je da su nam neophodne vođe koje bi takvo ponašanje apstrahovale. Ali poricanje čini nešto potpuno suprotno. Ono daje osećaj superiornosti. Počinioci doživljavaju kao uvredu to da ih drugi ljudi vide kao čudovišta. Ali moramo da shvatimo da smo kao ljudska bića svi sposobni za monstruozna dela“, zaključuje autor.

Film „Počasni gost“ biće prikazan 2. marta u Sava centru u okviru programa „Gala“. Projekciji će pored reditelja prisustvovati i glumac Dejvid Tjulis.