Ljudskost će spasiti svet

Danas je ona samostalna, samosvojna umetnica, spremna na eksperiment, a u stvarnosti odlučna da prati svoje stvaralačko pop biće, ma kuda se ono zaputilo. Zanimljiv prizvuk jazza možete naslutiti ispod slojeva art-dance-electropopa povremeno ovde, čak pomalo na ivici avangardnog sečiva. Jer, Murphy gotovo da oživljava onaj hippie jazz-folk jedne Joni Mitchell u samom startu koncerta, a tu i tamo ona i njen bend umeju da najednom mekano zasviruckaju i pevuše, gotovo u slavu nekakve jazz lounge dokolice. No, glavno odredište Roisin Murphy jeste jedna vrsta plesnog teatra zvuka, njene kretnje, toliko filmične, dovoljne su da vas bace u trans, potpomognute tim slatko zavodećim, senzualnim glasom, koji je i njeno glavno pokoravajuće oružje. Roisin Murphy presvlači se ovde i doslovno iz minuta u minut i tokom pesama, tumačeći različite uloge, kao prava Blondie našeg doba u svojevrsnom disco-space-jazz scenskom ruletu. Njene Moloko reminiscencije ipak najzad pobuđuju vrhunac oduševljenja u publici, iako je ona – i kao solo zvezda – i dalje nedvosmisleno zanosna.

A onda je na scenu stupio ON koga smo toliko željno iščekivali – Rag’n’Bone Man, taj ogromni čovek koji peva blues trećeg milenijuma. NJegova glasina ovde daleko premašuje čak i njegovu impozantnu telesnu pojavu, a iako besprekornog britanskog porekla, muzika koju isporučuje ukazuje na veoma američke uzore. Ne samo blues, već i gospel, soul, sve sa primesama hip hop naracije, žanrovi su i stilovi koje je Rory Charles Graham (r. 1985) promešao u sebi, vođen iskrenom žudnjom za lepotom i nežnošću koje danas toliko nedostaju svetu što ga nastanjujemo. Kada čujete kako hiljade u publici, nošene virom žuđenih emocija, pevaju sa njim stihove iz hipnotičkog megahita „Human“: „I’m only human after all“, pomislite kako će naša ljudskost možda napokon stvarno spasiti ovaj svet. Štaviše, samo i jedino ona.