Bavarska državna opera u Minhenu je novom produkcijom Vagnerovog ”Loengrina”, premijerno izvedenog početkom decembra, na najboljem putu oslobođenja iz kandži harajuće pandemije korone. Za ovaj obrt ima suštastvenu zaslugu Francuz Fransua-Ksavije Rot, dirigent čiji je ovo minhensko debitovanje za pultom Štastsopere.
Izvesne planirane produkcije koje je intendant Serž Dorni koncipirao, moraće zbog eksponencijalnog rasta energetskih troškova, nolens-volens biti odložene za izglednije dane.
Otuda je nova produkcija, gotovo unisono pozitivno primljena, kao neki vid egzodusa i prosvetljenja iz doline epidemiološkog i finansijskog jada.
Već prvim tonom otpočinje zvučna magija ove možda najpoznatije uvertire (Vorspiel) „Loengrina“ za koju je Tomas Man pisao da je ona ”romantično najblagoslovenija među svim postojećim muzički kompozicijama”, a koja je anticipacija kraja: kraj otkrovenja grala u vidu pesme bez reči.
Vagner je komponovao u ovom magičnom zvučnom polju trijumf neba.
U svojoj ambivalentnosti između istorijske drame i bajke, transcendentnog ideala i ovostranog života, političke intrige i čežnjive ljubavi, društvene i lične nužde, između bele i crne magije i njihovih višestrukih naslaga, Vagnerovog „Loengrina“ nije jednostavno razumeti.
Različiti aspekti se ne slivaju bez pukotina u meta smisao i homogenu semantičnost.
Dirigent Rot je na egzemplaran način interpretirao Vagnerovu muziku kao spoj i alternaciju kamerno-muzičke intimnosti i široke dramske sublimacije.
To je Rotu savršeno pošlo za rukom sa ekscelentnim horom Štatsopere, dočaravajući svetli, lebdeći zvuk pozno-romantične Vagnerove zvučne supstance.
Rot time delimično preobražava Vagnera u kompozitora belkanto estetike sa širokim lukovima belkanto linija, kao u operama Vićenca Belinija.
Ovo je najvećma važilo u slučaju naslovne uloge koju je maestralno pevao Klaus Florijan Fogt.
Njegov sijajući svetli, prozračni ton i kristalni tembr otelovljuje na paradigmatičan način Vagnerovu ideju belkanta.
Ovo važi u velikoj meri u posebno zvučno-čulnoj ”pripovesti o Gralu”.
Dinamičnom redukcijom do najnežnijeg piano upustili su se Fogt, Rot i orkestar u suptilna diferenciranja koja su sama po sebi već dovoljna apologija ovog ”Loengrina”.
Vagner je nakon svog boravka u Parizu 1839-1842. prvi put stupio u dodir sa Loengrin sagom.
U julu 1845, nakon što je okončao komponovanje „Tanhojzera“, čitao je u češkoj banji Marijenbad ”Parsivala” Volframa fon Ešenbaha (oko 1270.), kao i predgovor za ovo delo koje je anonimno nastalo u Bavarskoj između 1283. i 1290.
Drugi mogući izvori su Jakob Grimove ”Nemačke priče” (1816./18.).
Poreklo ove sage potiče iz vremena Krstaških ratova.
U ”Loengrinu” se sučeljavaju suprotni polovi: Ortrud simbolizuje staru germansku veru na jednoj, Loengrin pak novu religiju hrišćanstva kao spoj neba i zemlje, na drugoj strani.
Loengrin će postati simbol približenja Bogu u čovečijem obličju (Vagner se poziva na mit o Zevsu i Semeli), hrišćanskog Spasitelja i oslobodioca progonjene device i istovremeno njegova ženidba sa Elzom od Brabanta kao otelovljenje spoja ”idelano-lepog” sa ”idealno-dobrim”.
Već u prvom činu deluje Elza sa svojom kratkom kosom emancipovano i, rekli bismo, muškobanjasto, nasuprot zamisli koju ova uloga uobičajeno dopušta.
Ali će već u drugom činu sa gotovo detinjom naivnošću pokleknuti pred harizmatičnim vitezom Svetog grala.
Otuda nije čudo što Elza nije u stanju da prozre u zlu igru Ortrud, koju je rutinirano pevala Anja Kampe.
Ovde je reč o susretu dijametralno ukrštenih svetova.
Sa jedne strane bezuslovna, ali ne i slepa ljubav naivne žene i jedne mržnjom gonjene intrigantkinje.
Ovaj susret će označiti i vokalni zenit u mlađoj istoriji izvođenja ove opere.
Ulogu Elze od Brabanta je senzacionalno pevala van Oostrum, rođena u Južnoj Africi, koja je danas zvezda sopranistkinja na međunarodnim muzički scenama.
Dirigent Rot je muzički intencionalno diferencirao te bipolarne karaktere kontrastnim bojama – svetle tonove glasa Elze od Brabanta od tamnog glasa Ortrud.
Režiser ove inscenacije je mađarski filmski režiser Kornel Mundruco, a scenografkinja je bila Monika Pormale, koja je scenu preobrazila u neki vid aseptičke laboratorije.
Već je u prvom činu jasno da Mundruco u svojoj režiji inscenira jedan sistem u kome kralj Hajnrih totalirano vlada.
Narod (hor) je uniformno odeven u bele odežde, a Elza u tom okruženju deluje kao crna ovca.
Ovce verno slede autoritativnog vođu i tu su protivljenja nezamisliva.
Totalitarna država se upliće i u privatne sfere, da bi i taj prostor kontrolisala.
Uzmicanje individue nije moguće.
Iako ova inscenacija nije nikakvo radikalno novo tumačenje „Loengrina“, ipak je reč o uspeloj, linearnoj postavci koja obiluje upečatljivim slikama, te ima gotovo režijsko propedeutički karakter svojim homogeno transparentnom strukturom i ”sineastičkim” tokom.
Posebnost ove nove inscenacije je naslovna uloga koju je maestralno pevao jedinstveni tenor Klaus Florijan Fogt.
Svojim svetlim, zračećim glasom koji ne stari, Fogt je utisnuo vokalni signum ovoj ulozi, koju on peva već jednu deceniju u Bajrojtu.
Potpisnik je imao čast i sreću da ovog lirsko-herojskog tenora u više navrata sluša u ovoj paradnoj ulozi koju niko dosad nije pevao sa toliko lirskog senzibiliteta i suptilnih vokalnih modulacija.
U jednu reč, minhenska postavka je prvi evidentni trijumf novog intendanta Serža Dornija u Štatsoperi u Minhenu.
Klicanje i stojeće ovacije za protagoniste, celokupni ansambl i izvanredni hor, bili su himnični izraz oduševljenja i frenetične radosti minhenske publike.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
