Lordan Zafranović: Shvatio sam da su svi naši filmovi bili uzalud

O svojoj kinematografskoj ostavštini filmskim autorima i regionalnoj publici uspeo je da ostavi potresno svedočenje film 'Testament'“, navodi se u obrazloženju. Priznanje će mu biti uručeno sutra, na dan Rankovog rođenja, u 12 sati u Centru za medije Ranko Munitić.

– Ranko i ja smo bili više nego prijatelji. Zajedno smo počinjali u filmskoj profesiji. On je u tim godinama ušao u suštinu neke vrste filma otuđenja u mediteranskoj produkciji. Upoznali smo se dok je on radio kao asistent kod Vatroslava Mimice na filmu „Prometej s otoka Viševice“. Otada, pa do njegove smrti, bili smo prijatelji. Obojica smo Mediteranci – on je iz Trogira, a ja sam malo bliže Splitu. Pratio je splitsku školu amaterskog filma, čiji sam deo bio i ja. Delimo zajednički početak – on kao filmski estetičar i kritičar, a ja kao autor koji pravi filmove.

* U tekstu „Sunčani inferno Lordana Zafranovića“ Munitić ističe da je „kroz celi život i stvaralački vek umetnik nosi kao neki ishodišni žig takozvane primordijalne slike, prizore koji mu se prvi urezuju u svest i podsvest, te da se tim slikama stalno vraća“. U vašim filmovima, to je, kako kaže, mediteranski pejzaž…

– Spadam u tu jednu mediteransku akciju koja je proživela čitav niz izuzetnih filmova – Antonioni, Viskonti, De Sika, Bunjuel, čitav novi val u Francuskoj… Mislim da je Mediteran bio, ne samo koljevka filma, nego je film izašao iz te kulture koja je bila stara tri tisuće godina. Svi ovi autori koji su izašli iz te kulture bili su biljke koje su nikle od tog korijena. Munitić je kao Mediteranac to prepoznao i uglavnom se tim autorima u početku i bavio. Naravno, ja sam išao nekim svojim putem. Birao sam teme koje su me interesirale. Neke svoje strahove, da se historija može ponoviti, tom mediteranskom estetikom sam pretočio u političke filmove. Ono što sam htio da prikažem da je ta lepota Mediterana neprolazna, da je stalnost u tom moru i kamenu, a da smo mi prolazni, kao list koji se suši i opada. Kreće se lepotom, ona se dotiče u svom maksimumu, kada buja sve. U toj atmosferi smeštaju se određene ljubavi, a onda počinje sve pomalo da se ruši, kao što se ruši svaki život. Pokušavao sam da vidim koje je to zlo koje se uvlači u ljude i kako ono raspada čitavu tu sliku i ubija te ljude. To je suština onoga čime sam se ja bavio cijeli svoj život.

* Munitić u pomenutom tekstu podseća na činjenicu da se oko vaših filmova uvek vodila oštra polemika. Šta je to u njima što bez obzira na vreme u kojem živimo izazivaju istu nelagodnost kod nekih gledalaca?

– Autor koji ide nekim svojim putem i koji radi stvari iz svog svijeta, bez obzira koji svijet to može da bude, na prvi pogled, za malograđansku i nacionalnu publiku može biti bolan do te mere da vas proglašavaju za izdajnika svog naroda. Ako to ne radite do kraja bez obzira kome će to zasmetati i kojoj ideologiji se to ne sviđa ili sviđa, onda je bolje da ne radite filmove. Ja nikada nisam bio realizator. Išao sam vlastitim putem da bih potražio vlastitu istinu. Uvek sam govorio da ja filmu, kao svom prijatelju i poznavaocu, postavljam određena pitanja, i onda on meni daje neke odgovore. Može se naslutiti da mi daje istinite odgovore. Svaki moj film bio je preispitivanje nekih pitanja koja su me mučila i nekih mojih vlastitih strahova. Nije mi baš bilo stalo da se film dobro gleda i da puni kina. Uvek sam samo vodio računa da to bude moje mišljenje, moja estetika i moja forma.

* Obično se kaže da su ljudi pažljivije gledali vaše filmove ne bi došlo do krvavog raspada Jugoslavije. Poslednja rečenica u vašem filmu „Testament“ glasi: „Da bismo imali pravo da govorimo o zločinu tuđina, moramo najprije govoriti o zločinima koje su počini li oni koji su izašli iz vlastitog naroda.“ Kako vam ta rečenica danas zvuči, posle svega što je usledilo?

– Dok sam u Parizu montirao film „Testament“, povodom suđenja ratnom zločincu iz Drugog svjetskog rata Andriji Artukoviću, kojim sam želeo da prodrem u bit Nezavisne Države Hrvatske, gledao sam gotovo identične slike na televiziji iz Jugoslavije. Shvatio sam da su naši filmovi, mislim na čitavu ekipu koja je radila sa mnom – Kovač, Kiš, Filip David, Ranko Munitić, a koja je mislila da u tom prodiranju nacionalizma mora da napravi film koji će biti protiv tog nasilja, bili uzalud. Napravili smo film o Jasenovcu, „Okupaciju“, „Pad Italije“… ali sve se ponovilo na isti način. Video sam da taj naš krik ne znači ništa. Da naši filmovi nisu uticali, da politika i povjest idu po jednom drugom pravcu mimo filma, da je film ograničenog delovanja. To je bilo jedno veliko razočarenje da mi sa našim filmovima nismo napravili ništa veliko.

* Možda je problem u tome što se ti filmovi nisu prikazivali. Pomenuti „Testament“ je tek nedavno, posle više od 20 godina, prvi put javno prikazan u Hrvatskoj…

– Nedavno je film prikan u Rijeci u HNK. Mislio sam da će nakon sat i pol publika napustiti film. Ali ostali su gotovo svi. To znači da film govori zapravo o vrijemenu u kojem živimo, posebno ovdje gdje ja povremeno živim, pošto sam na relaciji Zagreb – Prag. Pokušao sam u nekoliko navrata da upozorim ljude u politici, za vrijeme Tuđmana, za vrijeme Sanadera, posle onog divljanja na stadionima i dizanja ruku „Za dom spremni“… rekao sam da to treba pokazati mladoj generaciji koja i ne zna tačno za šta diže ruke. Obećali su mi i Josipović, i Milanović da će nešto učiniti, ali do tog prikazivanja nije došlo, iako je Hrvatska televizija naslednik Zagrebačke televizije i koproducent. Oni bi bez ikakvih para to mogli prikazat'. Verovatno je situacija na tim desnim stranama toliko jaka da ne smiju to prikazat'.

*A kako se danas osećate u Hrvatskoj sa HDZ-om ponovo na vlasti?

– Moram vam reći jedan apsurd. Ja sam došao kad je već pobedio Ivica Račan 2000. godine. Hteo sam pomalo uć' u kinematografiju, međutim, mene su se pomalo plašili ili sam bio čovjek koji je obilježen. Oni su samo brojali glasove, i naravno da su priželjkivali da im i ta desna strana da neki glas, a sa mnom bi to išlo teško. I danas je ostala ista situacija. Jednostavno se plašim.

* Izjavili ste da planirate film o Ivu Sanaderu. Zašto baš o njemu?

– Hteo sam da napravim jedan politički film kao što je radio Frančesko Rozi u ono vreme u Italiji. Film bi govorio o aktuelnoj političkoj situaciji i onome što je ostalo od bivše Jugoslavije. Tražio sam scenario, ali ga nisam dobio. Meni je Sanader simpatičan. Mislim da sam se u vrijeme dok je on bio premijer osećao najslobodnije. Činjenica je da je tokom njegovog mandata produhao neki sviježi vijetar koji je krenuo prema nekoj demokratizaciji. U umjetnosti i svugde. On je vrlo kulturan i drugačiji nego sva ova politika. Ali nisam znao da ispod toga ima ove kriminalne radnje, ako ih ima, jer je to uvijek veliko pitanje. On bi bio strašno zanimljiv kao dramski lik. Bio bi to jedan veliki igrani film, ali zato mi treba dobar scenario.

* Imate još nekoliko projekata u planu. Ne odustajete od filma „Karuzo“…

– „Karuzo“ je zasnovan na jednoj legendi koja se priča s koljena na koljeno. To je jedan momenat manipulacije sa umjetnikom koja ocrtava Dalmaciju, surovu u svom humoru. To su ljudi koji se igraju sa onima koji su nemoćni. Film je gotovo autobiografski, samo je očitan u Dalmaciji pred Drugi svjetski rat. Donosi puno smijeha i suza. To je nešto što moram da napravim.

* Da li je Deni Devito i dalje u priči?

– Jeste. Moji producenti u Češkoj već su napravili prve korake ka njemu. Imamo velike šanse.

* Da li je Spilberg i dalje zainteresovan za igrani film o Titu?

– Ja sam imao dosta velikih problema sa serijom „Tito – posljednji svjedoci“. Bili smo spremni da po seriji napišemo određeni scenario koji bi ponudili Amerikancima, pogotovu Spilbergu, koji mi je u jednom razgovoru rekao da bi ga jedino zainteresirala igrana serija o Titu. Napravili smo strahovitu dokumentaciju o intimnoj strani Tita, a što je neophodno za jedan igrani film. Međutim, ja sam se bavio nekim drugim stvarima i nisam to još uradio. Ali pokušaću to plasirati u Los Anđeles.

Mediteran i fašizam

Ranko Munitić je pišući o Lordanu Zafranoviću istakao da se njegovi filmovi nadovezuju na druga ostvarenja mediteranske produkcije (italijanske i jugoslovenske) koja se krajem šezdesetih i sedamdesetih godina okrenula temi i problemu fašizma i lokalnom razrastanju tog zla u godinama Drugog svetskog rata. To poglavlje sedme umetnosti koje je otvorilo ostvarenje Vatroslava Mimce „Kaja ubit ću te“ (1967) pratili su filmovi Viskontija, De Sike, Felinija, Pazolinija, Bertolučija, na što se, kako je pisao Munitić, Zafranovićeva „ratna trilogija“ – „Okupacija u 26 slika“, „Pad Italije“ i „Večernja zvona“ (1978-1986) prirodno i organski nadovezuje. Inače, ovaj filmski teoretičar i kritičar isticao je kao najbolje ostvarenje jugoslovenske kinematografije s poslednje decenije 20. veka, uz Kusturičin „Andergraund“, upravo „Testament“ Lordana Zafranovića.

Film kao opasna rabota

– „Testament“ sam radio u saradnji sa Zagrebačkom televizijom i postojala je jedna ogromna pretnja da se to nikada ne završi. Hteli su da me izbace iz montaže. Pošto sam bio i producent, uzeo sam negativ sa sobom. Otišao sam u Sloveniju, Beč, Pariz, pa na kraju u Prag, gde sam dve godine kasnije uspio da završim film. Na premijeri u Beču imao sa bodigarda jer su ljudi iz Hrvatske prijetili. Tu je bio čitav niz problema, ne samo moji osobeni, nego je i moja familija koja je ostala u Hrvatskoj stradala. Prvi put sam shvatio da jedna nježna rabota, spajanje dva kadra u montaži, može da bude opasna za moju okolinu i obitelj.