Lordan Zafranović za Danas: Kada bih sada počinjao iz početka, sve bih isto uradio

– Moji su filmovi od početka, čak i oni kratki, koje sam snimio kao mlad reditelj, imali problem sa važećim ideologijama, građanskim, političkim, društvenim, jer su razbijali oveštale obrasce, i neki su zbog toga bili zabranjivani. Da i ne govorim o onim kasnijim, dugometražnim, i onome što se događalo devedesetih godina. Zato ja danas ne postojim u Hrvatskoj, više me nema, a trebalo je tamo neko da se doseti i da možda napravi neki program povodom šezdeset godina mog rada, ipak sam ja u Hrvatskoj nešto snimao, dobijao neke nagrade na festivalima po svetu, dao neki doprinos toj kinematografiji, bar tako mislim. Ali, eto, Jugoslovenska kinoteka nije zaboravila da sam ja nešto napravio u filmskoj umetnosti ovog prostora – kaže za Danas Lordan Zafranović.

Prvi profesionalni film „Živjela mladost“ napravio je 1965. godine, a u kratkom igranom filmu „Poslije podne puška“ počeo je da se bavi analizom zla, zločinom bez razloga…. Važan datum, šezdeset godina karijere velikana „pokretnih slika“ koji je ovdašnju filmsku umetnost proslavio u svetu, Jugoslovenska kinoteka obeležava retrospektivom Zafranovićevih kratkih igranih i dokumentarnih ostvarenja, i dugometražnim filmom „Lacrimosa“ koji je snimio u Češkoj, a ovaj program počinje u subotu, 3. decembra, u Sali „Makavejev“.

 * Kako danas, sa ovom vremenskom distancom od šest decenija doživljavate te zabrane, cenzure i probleme koje ste imali i još uvek imate zbog svojih filmova, da li vam možda, s druge strane, u nekom smsilu to i imponuje, jer se smatra da reditelj koji nije provokativan, beskompromisan i koji ne uznemirava svojim delima kao da se nije ni bavio filmskom umetnošću?

– Kada bih sada počinjao iz početka, sve bih isto uradio. Ali, ja danas nekako imam gorak ukus u ustima od tog svog bavljenja filmom, zato što sam na neki način uvek bio dosta napadan u vlastitoj sredini, i što sam na kraju balade, kao što se zna, morao emigrirati u Češku. Jedno od mojih najvećih, ali zaista najvećih otrežnjenja je bilo kad sam stavio negativ dokumentarnog filma o suđenju ustašama „Testament“ u portapakelu, i krenuo prema Ljubljani. Prešao sam granicu u zadnji čas sa mojim asistentom, tu smo se zadržali nekoliko dana, pomogli su mi da se to prebaci u Klagenfurt, a posle u Beč, i tako smo nekako spasili ovaj film. Naravno da je u Hrvatskoj usledio napad za napadom na mene, novine su bile pune tekstova, od toga kako sam izdajnik koji je sa kompromitirajućim filmskim materijalom izašao iz zemlje, do toga da služim ratnoj mašineriji Srbije za njenu propagandu protiv Hrvatske. Moji su roditelji tada stradali u svojoj kući u Splitu, a moj sin je u to vreme imao osamnaest godina i bio je pred vojskom, i tek kad sam otišao iz Hrvatske pomislio sam kako se nisam setio da svoje dete stavim u auto i povedem iz Zagreba, nego sam poneo film. To mi je bilo najveće otrežnjenje u životu – ja sam bio spreman da stradam zbog svojih filmova, i to je u redu, jer sam tako odlučio. Ali, mogućnost da neko strada zbog toga što hoću da isteram neku svoju ideju zaista je jedno nelagodno i užasno osećanje koje i sada prisutno u meni.

* Da li ste nekada bili u iskušenju da odustanete od filma i da posumnjate u njegovu društvenu moć?

– Film je, naravno, tako privlačan medij, jedno čudo koga se ne možete otarasiti tako lako, a tih devedesetih godina sam mislio da bih vrlo rado napustio film, jer naši filmovi, praktično, nisu napravili ništa. Taj krik Mirka Kovača, Filipa Davida, Danila Kiša s kojima sam sarađivao ništa nije pomogao, desilo se ratno krvoproliće po istom principu i istom scenariju, i šta će vam onda filmovi. Pokazalo se, nažalost, da je film preslab medij da bi mogao da dugotrajnije utiče na ljude i događaje, a naročito ne na političare koji na kraju balade učestvuju u tim masakrima, selidbama, nesrećama, tragedijama…

* Da ste danas na početku karijere, sa svim ovim iskustvima koje imate, da li biste pravili neke kompromise?

– Naravno da ne bih. Meni je film svetinja, ja sam počeo kao dečak, i uvek sam osećao da se film ne sme izdati, bez obzira na posledice koje slede. Ljudi kažu kompromis, a film je medij koji traje, gde će vas posle otkriti ako manipulišete, lažete i ne govorite istinu, jer on vraća odgovore na pitanja koja postavljamo. Povodom filma se istražuje, radi, analizira, i bez filma ne bi bilo odgovora na ono što živimo i što je u ljudima. Jer, kako bismo inače odgovorili šta je to zlo, i u tom smislu film je zaista čudo.

* Šta vam je danas najvažnije i neka vrsta najveće satisfakcije posle svega što ste doživeli?

– To su upravo projekcije mojih filmova, kao što ih sada priređuje Kinoteka, i razgovori sa publikom i ljudima koje zanima film. To je, na neki način, smisao onoga što sam stvarao i što sam mislio da je moj život, jer ja osim filma i nemam neki društveni život. Projekcije su neka vrsta prezentacije koja se u filmu ne vidi, a intrigantna je i uzbudljiva. Meni su najdraže one kad sedim sa publikom i posle pričamo o filmu. Zanimljivo je da neke od sedam filmova koje će prikazati Kinoteka u ovoj retrospektivi ni ja nisam gledao, i vrlo me zanima da vidim u kakvom su sada stanju.

* Dokle ste stigli sa snimanjem „Zlatnog reza 42“, i šta se događa oko spora koji imate povodom filma „Dara iz Jasenovca“ Predraga Antonijevića, za koji ste tvrdili da je plagijat scenarija vašeg filma koji upravo radite po knjizi „Djeca Kozare“ Arsena Diklića?

– Snimili smo deo „Zlatnog reza 42“, sada nastavljamo na lokacijama u blizini Beograda i nešto u Vojvodini, a što se tiče filma „Dara iz Jasenovca“ ja se time više ne bavim. To što se dešavalo sa tim sporom je smeće koje treba izbrisati i ne razmišljati o tome. Morate imati sistem da ga skinete sa sebe i budete čisti, kao što perete lice, ruke, noge, tako morate prati i mozak. Trenutno je na sudu to što sam reditelja „Dare iz Jasenovca“ javno nazvao „Ledi Gagom“, pa me je tužio zbog toga, a problemom plagijata je trebalo da se bavi neko drugi, a ne ja. Sramota je da se tako nešto uopšte moglo desiti, i da niko od službenih ljudi, filmskih radnika i udruženja ne reaguje na to, iako sam sa „Djecom Kozare“ nekoliko puta išao na konkurse, i razne komisije su čitale scenario tog filma. Ostalo je da mi tužimo za plagijat i nosioci autorskih prava Arsena Diklića, koji nemamu novac za sudski spor koji bi, znajući sudstvo trajao godinama, da za sve to vreme i svako ročište ja putujem iz Praga za Beograd, i jednostavno smo odustali od tužbe.