Los olvidados

U 20. godini bio je najmlađi član čuvene navale River Plejt koju su deca izgovarala kao kletvu, ili kao molitvu: Vernaca, Labruna, Gomez, Sivori, Lustau. Tako je krenula njegova harizma. Sa River Plejtom Sivori je tri puta za redom bio prvak Argentine. U finalu prvenstva Južne Amerike Argentina je pobedila Brazil 3:0.

Kakav je to bio tango Pjacole i Borhesova milonga. I kakav trio Maskio, Sivori, Anđelilo. I kakav niz, kakav strašan niz pobeda – Ekvador 3:0, Urugvaj 4:0, Čile 6:2, Brazil 3:0.

Sivori je već tada bio čuven po tunelu, po driblingu kroz noge. Jednim potezom ako uradiš centarhalfa, možeš izbaciti celu odbranu i ostati sam sa golmanom na čistini. A kad je jedna devojka, lepotica Lima Nazario, novinar kolumbijskog radija, pitala Sivorija kako uspeva tunel kad ga svi očekuju, Sivori je pogledao ravno u oči i rekao da je pročitao davno stih ali se ne seća imena pesnika:

Pa onda odoli, pa onda odoleti ne možeš.

Na kraju sezone 1957/58 prelazi u Juventus za ogroman novac, za 500.000 dolara. I odmah postaje glavni, i najpopularniji igrač. Čudo u Torinu. Juventus osvaja prvo mesto 1958, 1960. i 1961.

Te 1961. Sivori ulazi u 27. godinu, a na 27 utakmica postiže 27 golova. Proglašen je 1961. za najboljeg igrača u Evropi. Zlatna lopta, Omar Sivori.

Posvađaće se Sivori nešto u Juventusu, teško je upravi kluba bilo podneti njegovu slavu. Sivori odlazi u Napulj, u Napoli. Maradona je u Napulj došao zbog Sivorija, jer neki se krugovi, neki putevi se otvaraju a da ne znamo zašto.

Poslednju utakmicu u Italiji Sivori će odigrati 20. decembra 1968. Zašto sam to zapamtio?

Deset godina ranije, decembra 1958, dan posle Svetog Nikole, jedna devojka iz moje ulice rekla je da će me voditi u kino da gledam jedan film koji se meni neće dopasti, jer nije ni kaubojski, ni mačevalački, viteški. Naslov tog filma je Los alvidados.

To sam zapamtio ali nisam znao šta to znači. Još mi je ta devojka rekla, ona je bila na božićnim ferijama jer je živela već nekoliko godina u Finskoj i studirala glumu, da će s nama biti jedan mladić koji odlično igra lopte.

Nije mi se baš dopao taj film. Zapamtio sam neke dečake koji su na jednoj ledini pratili slepca… I sećam se kako je majka izbacila sina iz kuće zato što se kasno noću vratio. Taj dečak se zvao Pedro.

Ali najviše se sećam tri mesingana kreveta u jednoj drvenoj baraci. Zapamtio sam te krevete jer smo i mi na mansardi imali dva takva kreveta, ja sam spavao u jednom.

Ona devojka vodila me u kino kao masku zbog onog mladića što dobro igra fudbal. Stroga je bila njena baka Mila Makrid. Njih dvoje su razgovarali, ništa nisam razumeo, mislim da sam znao da pričaju na italijanskom. Zapamtio sam da mu je ona govorila, s osmehom, El Kabezon.

Posle dve decenije, o onom filmu pričaću s Mirkom Kovačem (njegovi su živeli u kući Zirojevića u gradu N.). To je njegov omiljeni film, Los olvidados, i njegov omiljeni reditelj Luis Bunjuel.

U listu Futbal, pa tako ranih 60-ih, 1964. videću fotografiju kao friz: igrač sa spuštenim štucnama, sa vranom kosom i velikom glavom, u crno-belom dresu protiv gotovo celog tima Rome.

Prepoznao sam plavog Halera, nemačkog reprezentativca, među ostalim fudbalerima Rome. Fotografija crno-bela, izvrstan filmski kadar, a ispod crnim masnim slovima: Omar Sivori u driblingu. Prepoznao sam onog mladića koji je sa nama gledao film Los olvidados.

U jednom tekstu, mislim da je to bio intervju, Sivori kaže o driblingu: Štucne spustiti, listove otvoriti, lopta se ne odvaja od mojih stopala jer vezana je smolom mrtvih.

Ni danas ne mogu da verujem da je pored mene u bioskopu Napredak u gradu N, sedeo, red 12, sedišta 8, 9. i 10, veliki Omar Sivori. I da smo gledali film Zaboravljeni i da je to bio 20. decembar, moj rođendan. Sedeo sam na mestu broj 9.

Baš danas, posle više od pola stoleća, verujem jer je Mijo Raičević 80-ih napisao pesmu Memento, osjećajne pjesme, strana 35.

tmina koju osjećam u glasu
usmjerava moju misao
u bašte u kojima
snijeg kopni
i zemlju pretvara
u blijeda ostrva
tamo gdje krhki
oblik očiju
vajan vjetrovima
daje ton i boju
sjenkama bez nade

Danas kad više ništa
nije kao nekad
ja slutim zemlju
i povoljne okolnosti
koje nas očekuju