Lov na Avalu

U sredu, 22. aprila, u 12 sati u Agenciji za privatizaciju biće održana licitacija na kojoj je početna cena za nekadašnji balkanski Holivud, koji je četiri godine u stečaju, nešto manje od devet miliona evra, dok je vrednost 37 hektara prostora na Košutnjaku kao građevinskog zemljišta od 75 do sto miliona evra. U isto vreme ispred zgrade Agencije na Terazijama broj 23 naći će se filmski radnici da još jednom podsete sve nadležne (mada ispada da takvih ni u ovom slučaju nema, jer se ni Ministarstvo kulture, ni država koja upravlja ostacima ovog preduzeća pod stečajem, ni Ministarstvo finansija ili privrede nisu otvoreno pozabavili ovim pitanjem, a pre svega dugovanjem ove filmske kuće poveriocima od oko tri miliona evra) da Avalu film ne čini samo zgodan prostor za novi stambeni blok, već i stvaralaštvo gotovo svih najvažnijih autora domaće kinematografije – više od 400 dokumentarnih i 200 igranih filmova počev od prvog jugoslovenskog ostvarenja „Slavice“ iz 1947. godine.

– Priča o Avali film je priča o ovoj zemlji. Čak i na prvi pogled, stanje u kome se nalazi Avala veoma je slično onom u kom je država. Polusrušena, napuštena, zarasla u korov, zar vam to ne liči na Srbiju – kaže reditelj Goran Marković, koji već godinama upozorava na to da „čopor hijena, privučene smradom truljenja, obigravaju oko lešine“ (poslednji film Avala je snimila 2000. godine, a pet godina kasnije su počeli javni razgovori o njenoj prodaji).

On napominje da borba za tih 37 hektara traje već decenijama.

– Ali tek kada se na krajnje nepošten, rekao bih kriminalni način Jugoexport dokopao 51 odsto vlasništva nad Avalom (početkom '90-ih upisano je vlasništvo Jugoeksporta na čijem je čelu u to vreme bio kum Slobodana Miloševića Slobodan Anđić prim. aut.), počela je agonija. Jugoexport je ubrzo bankrotirao i njegovi poverioci, a možete zamislite s kim je sve poslovalo to debeovsko preduzeće, počeli su traže da se Avala proda i odatle namire svoje dugove? Dakle, baza filmske industrije treba da otplaćuje njihove mutne poslove! Vlada Zorana Đinđića je u februaru 2003. donela rešenje o otkupu duga Jugoeksporta i preuzimanju Avale od strane države, što bi bilo spasonosno da Đinđić mesec dana kasnije nije ubijen a ta odluka naglo zaturena. U ministarstvu kulture postoji taj papir, imao sam ga u rukama. Kako bilo, lov na Avalu je nastavljen – objašnjava Marković.

On smatra da je u ovom trenutku, „kada se Avala prodaje na metar“, jedini način da se spase jeste model po kome je spašena knjižara Geca Kon.

– Dakle, da se proglasi prostorom koji predstavlja kulturno nasleđe. Međutim, Ministarstvo kulture nije prstom mrdnulo u tom pravcu, peru ruke, čini im se da je Avala isuviše vruć krompir. Sve zemlje u okruženju su sačuvale bazu svoje filmske industrije i, šta više, jako dobro zarađuju na tome. U Sofiji na primer, u filmskom gradu Bojana, koja je bila u još gorem stanju nego što je Avala, trenutno se snimaju na desetine američkih serija a u gradu su sagrađena tri hotela koji opslužuju filmske radnike. Sama Bojana izgleda kao deo Holivuda. Kada pomislite kakav je srpski film u odnosu na bugarski i šta je sve od koprodukcija snimano ovde, biće vam jasno koliko je prodaja Avala film besmislena. Ili ima nekakav smisao koji nam nije dokučiv – naglašava reditelj.

Radna komisija Odbora za kulturu i informisanje formirana povodom privatizacije Avala filma pokrenula je inicijativu kako bi se filmski fond Avala filma izuzeo iz prodaje. Jugoslovenska kinoteka obratila se tim povodom Privrednom sudu. Radoslav Zelenović, v.d. direktor Kinoteke, smatra da sve ono što je snimljeno u Srbiji do '90-ih godina, nastalo državnim novcem, treba nacionalizovati, kao što su činile mnoge socijalističke zemlje i države iz okruženja.

– Kao da se ničemu nismo naučili iz katastrofalne privatizacije Beograd filma. Kažu upućeni da je problem bioskopa mogao da se reši prodajom jedne sale. I u ovom slučaju kao problem se pominje suma koja je stotinak puta manja od vrednosti Avala filma – ističe Zelenović

On napominje da je po Zakonu o kinematografiji, Kinoteka sve što je u Avali bilo proizvedeno kao negativ, izvorni materijal, sukcesivno preuzimala proteklih godina.

– Po ovim zapisnicima preuzeli smo materijale koji se odnose na dubl, lavande, prateću filmsku građu, plakate, ugovore, fotografije, nagrade… i izmestili ih u Arhiv kinoteke da ne propadnu. Sada se govori da će jedna od prvih prodaja biti prodaja videograma. Tu je stvar višestruko komplikovana, pitanje je da li su i kako rešeni odnosi sa producentima i autorima. Hrvatsku je potresao veliki skandal, pismo reditelja Krste Papića, koji je pitao zašto moji filmovi ne ostaju mojoj deci, nego tajkunima – ističe on.

Kako kaže, u okviru Filmskog grada na Košutnjaku nalazi se Javni servis RTS, Kinoteka, Centralna filmska laboratorija…

– Ako dođe do privatizacije, šta bi se nalazilo uz zapaljive depoe Kinoteke? Kafić ili nešto drugo? Da li to znači da jednog dana treba da iseljavamo Kinoteku odatle? Pitanja je mnogo i odgovore moramo da potražimo što pre – ističe Zelenović.

Predlog reditelja Srđana Dragojevića da se proda jedan deo, pa da se od tih sredstava napravi novi studio, on ocenjuje kao zanimljiv, dodajući da od dela Avala filma treba napraviti neku vrstu muzeja, jer su se tu snimali neki od najznačajnijih filmova na ovom području.

Zbog najavljene aukcijske prodaje „Avala filma“, ekipa nagrađivanog dokumentarnog filma „Sinema komunisto“ Mile Turajlić pokrenula je kampanju „Grad izgubljenih filmova“, pozivajući građane da potpišu peticiju kojom će od Vlade Srbije biti zatraženo da filmski katalog tog preduzeća ne bude prodat, već nacionalizovan i dat na raspolaganje Jugoslovenskoj kinoteci.

Oni na internet portalu filma „Sinema komunisto“ objavljuju materijale o Avala filmu – video klipove, filmske inserte i tekstove ljudi koji su obeležili rad ovog filmskog preduzeća, i broje dane do trenutka kada će moćni filmski studio, zamišljen po ugledu na čuveni italijanski Činečita, postati nečije vlasništvo, ali i kada će neko ko ima para kupiti prava na remek-dela Aleksandra Saše Petrovića, Dušana Makavejeva, Puriše Đorđevića, Živojina Pavlovića, Želimira Žilnika, Živka Nikolića, Gorana Markovića, Miloša Radivojevića… ostvarenja nagrađena u Kanu, Berlinu, laureate Zlatnog globusa, nominovane za Oskara…

Holivud Istoka

Iako nikada nije proizvodio sto filmova godišnje, s kojom idejom je 1946. godine napravljen Holivud Istoka, pre nego što je Avala film počela da iznajmljuje svoje studije za snimanje zabavnih emisija popularnih televizija, prostor na Košutnjaku služio je kao set za filmove značajne za svetsku kinematografiju. Strane koprodukcije po veoma povoljnim cenama mogle su tu da nađu sve, a svetske filmadžije redovno su posećivale Beograd. Tako su u studiju Avala filma (delimično ili u potpunosti) snimljeni filmovi: „Marko Polo“, „Džingis Kan“, „Dugi brodovi“, „Kelijevi heroji“, mini serija „Quo vadis?“… a Košutnjakom su šetali Sofija Loren, Alen Delon, Orson Vels, Omar Šarif, Entoni Hopkins, Klint Istvud…