Lovac na skupe i glupe tendere

Uglavnom po Austriji i Nemačkoj, gde je najduže živeo i radio, posle kraćeg boravka u Švedskoj, u koju se otisnuo još šezdesetih prošlog veka.

Nijednog ovde, u Srbiji. A tu je živeo od odlaska u penziju neumorno radeći i prateći štampu kao i projekte iz svoje uže specijalnosti, neretko kao građanin i stručnjak odlazeći i nepozvan na sastanke odbora i komisija da bi se obavestio i dao primedbe i sugestije. Koje je, uglavnom, malo ko slušao.

Tako je postao i saradnik lista Danas – da ne ostane nekazano, da bar deo javnosti sazna za sve ono što je, želeći da bude koristan, da skrene pažnju na greške i propuste, godinama neprestano slao ministarstvima, javnim službama i drugim, pa i najvišim državnim organima.

A oni ga ostavljali bez ikakvog odgovora. Kao što je posle prvih lepih iskustava iščilela njegova ideja da se na njegovom matičnom fakultetu osnuje i zaživi departman za „zdravstvenu“ arhitekturu.

Kad je uvideo da dobronamerne sugestije niko ne ferma, okrenuo se javnosti, ovde najčešće pod rubrikom „Otvoreno pismo“.

Na njih je i dobijao odgovore i demantije, koji su najčešće pokazivali da je u pravu. Jer su odgovorni u vlasti u njima pokazivali – da nikog ne žele da (po)slušaju i da stručnost njima služi uglavnom – da bude omalovažena.

Specijalnost su mu bili kritika skupih i glupih tendera, nepripremljenost i neorganizovanost onih koji o njima odlučuju, ali osvrtao se i na niz apsurda i nonsensa u zdravstvu i društvu uopšte.

Poslednjih dana, izmučen bolešću nije mogao više da piše. Kad sam ga 30. novembra pitao kako je, kratko se osvrnuo na svoje zdravlje, a više je pričao o tome kako se sekira što ima toliko tema, ali nije u stanju da piše.

Sutradan su mi kolege tražile Mirov telefon kako bi komentarisao cene kvadrata bolnica u Kruševcu i Batajnici i rekao sam da će biti teško, ali neka ga zovu, da ga malo „podignu“. Dao je izjavu. Još i podelio sa nama svoje iskustvo:

– U Srbiji je jednom prilikom trebalo da gradim neku bolnicu i pitao sam koliko ovde košta građevinski kvadrat. Niko nije znao da mi kaže pa sam pozvao izvođače, ali oni su prvo pitali „sa 30 odsto ili bez toga?“. Objasnili su mi da je to procenat koji „se kasira“ investitoru. Upravo zbog tog „kasiranja“ vlast radije sklapa ugovore sa stranim firmama, jer se višak cene lakše zamaskira kroz konsultantske usluge i slične „dodatne troškove“ – rekao je koleginici.

Nije Miro bio samo arhitekta, već u svemu čovek širokih pogleda, znanac, prijatelj i saradnik brojnih ličnosti koje su obeležile i našu i evropsku društvenu i političku savremenost. I uvek pun planova i ideja za budućnost o kojiima nije samo maštao, već na njima i radio.

Pomišljam ovih meseci, otkad mi se požalio na neizlečivu bolest, kako je šteta što je svojim tekstovima uzalud pokušavao  da u „debelo uho“ zabode pametnu reč. Da je pisao sećanja – kakvi bi to memoari bili.

Miro Urošević, kažu mi rođaci, biće sahranjen u rodnoj Štipini kod Knjaževca, u kojoj je sa kolegom B. Mitrovićem sagradio i poklonio crkvu. A nije slučajno prva rečenica ovde onakva – osećajući da gubi bitku sa bolešću tražio je da mu „službena fotografija“ ovih dana bude „ona iz Danasa“.

Umesto poslednjeg pozdrava: ne znam da li će se u Štipini podizati ona ograda od lavande koju je planirao još ovog 14. novembra, ali sigurno će biti zasađena bar jedna. Znamo i mesto!