Lozinka generacije koja je odrastala uz Azru

Ostavite komentar Odustani od odgovora

1. Čitajući „ekspertize“ i „konstatacije“ Ivana Ivačkovića, posumnjah u to da li to on opisuje nekog sasvim drugog čovijeka, a ne onog Branimira kojeg znadoh iz kraja 70-ih i početka 80-ih, a tek da ne govorim ovog danas kojeg znam. Čovijeka kojeg nisi sreo i sa njim proćaskao 5-6 riječi ovih zadnjih 30 godina ….

2. u periodu od 1979. do kraja 1983, snimili albume koje mnogi smatraju najboljim pločama uopšte objavljenim u jugoslovenskoj rok muzici.
   ovo je veoma opasna da ne kaže vrlo vrlo bolesna izava od lika
   koji ne pazi više šta govori, verovatno?
   šta ćemo sa 72 godinom i albumima pop mašine, time, korni, …?
   pa posle dolaze buldožeri koji imaju čast
   da su u ono vreme sve rekli o džoniju!
   poslušati IN MEMORIAM

   1. Poredjenje Azre i Dzonija Stulica sa Korni grupom i ostalim navedenim je potpuno bespredmetno. Ne zelim mi da navodim primere. Dzoni je jedan, i takav umetnik se, nazalost ne radja ni u svakoj generaciji, a period ‘1979.-1983.’ uopste ne vrvi – to su cak bile dosta tuzne godine za bivsu SFRJ muzicku scenu.

3. Samo je jedan Branimir Dzoni Stulic, ziva legenda koja traje i trajace dokle god bude pravih ljubitelja i postovaoca svega sto je ostavio ex YU rock ‘n’ roll sceni, zivece Dzoni. Nedostaje takav „kalibar“ mislioca i rock muzicara i u tom pogledu sav ovaj prostor nekadasnje Jugoslavije vidno je siromasan i jadan. JOHNNY BY GOOD, JOHNNY BOY.

4. Vidite, na zapadu kad neko hoce da napise knjigu ili izda slikovnicu o vama prvo i osnovno je da vas pita za dozvolu i autorizaciju. Tek po odobrenju sastanu se agenti i advokati i utanaci se koliko kome ide od prodaje. Na zalost Stulic od svega ovoga nece videti ni petoparca, a uzgred autori takozvanih knjiga daju sebi za pravo da ga pljuju i osudjuju po medijima, koji oberucke prihvatise hajku protiv nit krivog nit duznog Dzonija Stulica, stavise cak im smeta i njegov ‘presiroki’ komentar.

5. „kaže za Danas Ivan Ivačković, koji se slaže da je jedan od razloga za često preispitivanje junaka Novog talasa, ne samo generacijska pripadnost autora, nego i činjenica da se kod nas u muzici posle toga više ništa značajno nije dogodilo.“ – stvarno? Meni jeste. Džoni je veliki, ali niti je muzika umrla sa njim niti je on stvorio. Ovaj fatalizam je karakterističan za ljude kojima muzika posle 90-ih ne postoji čime su ograničili samo sebe i (srećom) nikoga drugog. Osim, možda, sajamske publike 🙂

   1. Tacno tako muzika posle devedesetih gotovo da ne postoji, sve sami plagijati, „prepevi“ i budi Bog sa nama kakav je muzicki „ukus“ nametnut. Bezidejnost, sterilnost, ne autenticnost itd itd kratko receno JADNOST.