Lucijeva ispovest

Možda mi nećete poverovati. Siguran sam da mi nećete poverovati. Ali to je malo važno. Moja potreba da danas zaurlam da nisam ubio Rikarda de Lourejra ravna je nuli. Nemam porodicu, ne tražim da se dokaže da sam nevin. Zapravo, ko je deset godina proveo u zatvoru, taj nikada ne može biti nevin. To je najprostija činjenica.

A onima koji me, pošto pročitaju ono što je ovde izloženo, upitaju: Ali zašto ne sačiniste svoju ispovest kad je bilo vreme? Zašto na sudu ne dokazaste svoju nevinost? – ovako ću odgovoriti: moja odbrana bila je nemoguća. Niko mi ne bi poverovao. A uzaludno je bilo da se služim lažima ili da izigravam ludaka… Osim toga, moram priznati, nakon zbivanja u koja sam se u ono vreme našao upleten, bio sam toliko iznuren da mi je zatvor delovao kao svetla tačka. Za mene je predstavljao zaborav, smiraj, san. Bio je to svršetak kao bilo koji drugi – kraj mog napaćenog života. Sve što sam želeo bilo je da se proces okonča i da počnem da izdržavam svoju kaznu.

Inače, proces je kratko trajao. Oh, slučaj je delovao sasvim jasan… Ja niti sam poricao, niti sam priznavao. Ali ko ćuti taj odobrava… I tako je sva naklonost bila na mojoj strani.

Bio je to, kako mora da su novine u ono vreme pisale, „zločin iz strasti“. „Žena je kriva za sve.“ Pritom, žrtva je jedan pesnik, umetnik. Žena je svojim nestankom romantizovana. Ja sam, na kraju, ispao heroj. Heroj sa obeležjima misterije, što je doprinelo stvaranju oreola oko mene. Zbog svega toga, uz sjajan govor branioca, porota mi je dodelila ublažene okolnosti. I moja kazna beše kratka.

Ah, i te kako beše kratka – naročito meni samom… Tih deset godina proletelo je kao deset meseci. Jer sati, zapravo, nemaju više dejstvo na one koji su doživeli da im se čitav život sažme u jedan trenutak. Ko je dosegao vrhunac patnje, ništa ga više ne može nagnati da pati. Ako smo jednom dotakli granicu najsnažnijih osećanja, ništa nas više ne može potresti. Činjenica je da su retki oni koji dožive ovaj trenutak vrhunca. Ti koji su ga doživeli su ili, poput mene, živi mrtvaci, ili samo razočarani u život koji uglavnom završe samoubistvom.

Ipak, ne bih znao da li je veća sreća u tome da se takav trenutak nikada ne doživi. Oni koji ga ne prožive imaju unutrašnji mir, sasvim je moguće. Mada ni u to nisam siguran. Istina je da svi iščekuju taj trenutak prosvetljenja. Prema tome, svi su nesrećni. I zbog toga sam ja, uprkos svemu, ponosan što sam ga doživeo.

Ali ostavimo se mudrovanja. Ne pišem roman. Samo želim jasno da izložim činjenice. A budući da mi je jasnoća cilj, čini mi se da sam malo počeo da skrećem s puta. Mada, ma koliko se trudio da budem razborit, moja će ispovest na kraju ispasti – u to sam siguran – više protivrečna i uznemirujuća nego razborita.

Ipak, jedno garantujem: tokom nje neću izostaviti nijednu pojedinost, ma koliko sitna ili beznačajna delovala. Slučaj poput ovog o kojem nastojim da pripovedam može se rasvetliti samo na osnovu velikog zbira činjenica, te ću samo činjenice izlagati. Svako ko želi neka iz njih izvede zaključke. Ja sam nikada nisam ni pokušao. Poludeo bih, u to sam siguran.

Ali ono što iznova tvrdim, uz svoju časnu reč, jeste da govorim isključivo istinu. Nije važno da li ćete mi poverovati, ja ću samo istinu govoriti, ma koliko ona neuverljivo delovala.

Moja ispovest je puko svedočanstvo.

Prevod s portugalskog: Vesna Vidaković

Autor je moderni klasik portugalske književnosti i najbolji Pesoin prijatelj. NJegov roman „Lucijeva ispovest“ izlazi uskoro u izdanju Arhipelaga.

_________________________________________________

(c) za srpski jezik: „Arhipelag“ www.arhipelag.rs