Foto: Natalija Jakovljević„Unutrašnji glasovi, bolne ljudske sudbine, genijalnost i ludilo. Rekonstrukcija života Geze Čata u ogledalu žena oko njega“, možda najbolje opisuje predstavu Pozorišta „Deže Kostolanji“ i Novosadskog pozorišta rađene po romanu subotičke književnice Ilidike Lovaš „Kada te Bog ritne u stomak“.
Nakon premijere u junu u Novom Sadu i u Subotici, repriza premijere predstave u Subotici biće odigrana u četvrtak, 15. septembra, na sceni Pozorišta „Deže Kostolanji“, najavio je reditelj predstave Andraš Urban, koji kaže da je bilo veoma zahtevno raditi na njoj, ali da su se glumci na kraju saživeli sa tragičnom sudbinom našeg poznatog pisca i onih koji su ga okruživali.
Urban navodi da je, na osnovu romana, bilo jako teško doći do scenskog izražaja, „kako očuvati tu strastvenu intimnost koja postoji u samom romanu, i u odsjaju ženskih likova, prababe, majke, ćerke“.
„Kada je u pitanju Geza Čat, mi stalno imamo tog nekog ludog genijalca koji završava tako tragično svoj život, ubijajući svoju ženu pa onda i sebe, i taj morfinizam, pa ga nekako doživljavamo kao neku ’rok zvezdu’. Međutim, vrlo teško dolazimo do te intime čoveka koju doživljava, taj proces samouništenja i odnosa društva“, objašnjava Urban.
Kako je rekao, tokom rada su imali doživljaj da su uspeli napraviti neku stepenicu više.
„Nije folirantska predstava, istinita je, koristi pozorišna sredstva, ali nekako svedeno i tačno. Ali je ipak ta komunikacija glumac-publika malo drugačija nego inače, jer taj unutrašnji život i monolog priče postaje cela ta pozornica i svet“, ocenjuje Urban.
Dodaje da su vrlo uzbuđeni zbog ove predstave, i da su ostvarili divna glumačka ostvarenja, a izdvojio je i uspeh glumice Livije Banka koja je nominovana za Patakijev prsten.
Autorka romana „Kada te Bog ritne u stomak“, Ildiko Lovaš, kaže da Mađari u Subotici ili u mađarskoj kulturi imaju taj problem sa Gezom Čatom i Dežeom Kostolanjijem, da su oni zvezde, i kako su ih zvali, blizanci u mađarskoj književnosti, „ali da je to – laž“.
„Za mene je to bilo bitno, jer sam htela da ispišem iz sebe šta je tu istina, šta je Kostolanji napravio sa Čatom, sa jedne strane, a sa druge strane, imamo tu subotičku problematiku provincije jednog malog grada, i da li možemo da se napravimo, ne samo subotičko pozorište, nego pozorište koje će imati uticaja i na međunarodnom nivou“, smatra Lovaš.
Prema njenim rečima, postoji i ta laž o Gezi Čatu da je ubijen na demarkacionoj liniji.
„Ali se to nekako i dalje drži kao mit, i to je nekako i bio simbol za našu književnost, ili kako možemo razmišljati o književnosti i o pozorištu. Mislim da smo sada stigli do jedne tačke gde smo našli mir, ne samo za ovu temu nego smo postigli da zajedno da sa glumcima doživimo nešto veoma intimno i duboko. Taj zajednički rad je veoma duboko u mojoj duši“, otkriva Lovaš.
Ocenjuje da je tekst i za glumce bio važan, ali da je pozorišna predstava mnogo više od teksta, jer je to sinkretizam svega što je ona (autorka romana).
„Glumci su na visokom nivou dali sve od sebe, u suštini su sebe dali u ovu predstavu preko Geze Čata i ostalih likova, i mislim da je to veoma retko, imati tu hrabrost da glumci daje sebe, i ja sam veoma zahvalna zbog toga“, navodi Lovaš.
Glumac Boris Kučov kaže da je bilo veoma zanimljivo što glumci ovoga puta ne igraju izmišljene likove nego igraju postojeće likove iz postojećih priča, a na osnovu dešavanja iz prošlosti.
„Kroz Ildikin tekst smo imali prilike da se udubimo u to i da shvatimo intimne delove ovih likova, konekcije i njihove međusobne odnose, da ih u nekom smislu doživimo. Nadam se da će kroz naše iskustvo i publika da oseti i doživi, jer je sve to u nekom smislu zastrašujuće, ali i osećaj koji podiže“, napominje Kučov.
Glumici Andrei Verebeš je u ovoj predstavi bila najvažnija priča o kćerci Geze Čata, priča o maloj Olgi.
„Bilo mi je jako strašno saznati detalje iz njenog života, da je živela u manastiru, i da je jako bila mala kada je izgubila porodicu. Ona je sa 50 godina preko vesti saznala ko je njena porodica, a kada je imala 70 godina onda je svet saznao ko je bio njen otac. To je jedna jako lepa i duboka priča, i jako sam zahvalna za ovu ulogu“, kaže Verebeš.
Prema rečima glumca Gabora Mesaroša, uspeli su kroz predstavu da naprave jednu lepu celinu, da uvežu život Geze Čata, Ildikin roman i Andrašev progresivni svet, koji je, kako navodi, „ujedno zastrašujuć, ali i predivan“.
Koje je pravo ime Geze Čata?
Pravo ime pisca, dramaturga, slikara, muzičara i kritičara muzike Geze Čata je Jožef Brener. Rođen je u porodici subotičkog advokata i rođak je pisca Dežea Kostolanjija. Izgubio je majku kada je imao osam godina. Već sa 14 godina je objavljivao članke o muzici. Završio je Medicinsku školu u Budimpešti, a zatim Medicinski univerzitet, nakon čega je postao neurolog. Oko 1910. mu je dijagnostikovana „plućna tuberkuloza” i počeo je da koristi narkotike (opijum, morfijum). Dva puta je pokušavao da se izleči od narkomanije. Na kraju je ubio svoju ženu, a nakon toga izvršio samoubistvo.
Prvo delo je objavio 1903. godine. U njegovim delima savremeni naučni pogled na svet kombinuje se sa iracionalnim strahovima, odražavajući kako krizu Austrougarskog carstva, tako i ličnu piščevu psihološku krizu. Njegovi junaci su uglavnom čudni, mentalno bolesni, nesrećni i neuspešni.
Više vesti iz ovog grada čitajte na posebnom linku.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
