Luka Bursać: Interesi moćnih pojedinaca maskiraju „ukus publike“ i „slobodno tržište“

Put do festivala na kome je svojevremeno za “Afterparty” Bursać odneo nagradu za najbolji debitantski film, bio je trnovit po reditelja i u suštini govori o srži problema sa kojima se suočavaju autori u Srbiji.

Luka Bursać za Danas deli iskustva sa Filmskim centrom Srbije, „frankenštajnovskom egzibicijom“ Telekoma i Željka Mitrovića – platformom Apollon, sa Cineplexx-om i drugim akterima, ali pre svega, o inspiraciji za ovo ostvarenje.

Kako je „došla“ ideja za „Videoteku“? Koji su ti narativi bili u srži interesovanja dok si ga stvarao?

– Volim da gledam ljude oko sebe, čini mi se da iza maski koje svakodnevno nosimo operiraju snažne psihološke sile, strast, nagoni i želje. Pokušavam to da otkrijem dok posmtram lica. Inspirisali su me razni mikrosvetovi koji su svuda oko nas, naizgled obična svakodnevnica u kojoj iznova pronalazim magiju.

Deluje da se omnibus od  nekoliko filmova unutar Videoteke oslanja idejno na „klasike“ kinematografije, da li su postojale neke univerzalne teme kojima si želeo da se pozabaviš?

– Možda samo na nivou jasno definisane dinamike protagonista – antagonista, koja je skoro pa „arhetipska“, odnosno, bliska bajci. Taj odnos možeš percipirati i na simboličkom nivou kao personifikaciju dualnosti ljudske prirode, a to je vrlo inspirativan fenomen za mene. Volim da se bavim antiherojima, kontradiktornim karakterima, likovima koji su u nekoj vrsti unutrašnjeg sukoba.

Sama radnja – bežanje od zakona i nalazak utočišta u napuštenoj videoteci, nosi savremeni umetnički koncept komunikacije na filmu. Kako i da li pozicioniraš sebe u spektru filmske scene/žanra, s obzirom da nisi „linearan“ autor?

– Previše sam radoznao da bih mogao da se pozicioniram u odnosu na nekog ili nešto, trudim se da radim isključivo ono što me zanima. Videoteka je izgrađena na kontekstualizaciji kinematografskih stereotipa. Film je svestan sebe i ne krije svoju filmsku (ne)stvarnost, što ga ne čini ništa manje ozbiljnim. Taj bezimeni bandit koji nas uvodi u „videoteku“ je zapravo jedan univerzalni filmski arhetip koji paradoksalno postaje posmatrač, tačnije publika. U takvom kontekstu realnost i fikcija se prepliću i mi počinjemo da se pitamo da li zapravo gledamo film ili film gleda u nas.

Sveukupno, „Videoteka“ je uvijena u „artističnu“ formu, boje, vizualna estetika filma komponuje jednu dimenziju, dok joj muzika pravi potporu. Zanima me kako komponuješ i gradiš atmosferu filma?

– Vodim se tom idejom da je krupan plan zapravo glavna stilska odrednica filmskog jezika, ono što čini poetiku filmske umetnosti. Počinjem od lica, pogleda i emocije, pa na to kalemim šta mi padne na pamet, ali krupan plan ljudskog lica uvek ostaje prva i poslednja tačka mog fokusa.

U filmovima „Afterparty“ i „Tmina“ baviš se egzistencijalnim problemima mlađih generacija i futurizmom. Da li te je interesovlo da se pozbaviš društvom u kome živimo i okolnostima kojima smo (ne)snađeni?

– Naravno. Svi moji filmovi su pozicionirani u odnosu na društveni kontekst i ja ne krijem odakle sam, ko zna da gleda taj će i videti. Mislim da je za film mnogo važnije da bude hrabar nego angažovan, jer ovo drugo prati prvo, a obrnuto često nije slučaj.

Okupirani bioskop je sjajan dokumentarac, koji govori o borbi za alternativnu bioskopsku scenu, prostor koji se nalazi van velikih tržnih ili kapitalističkih centara. Reci nam nešto o svojoj ulozi u Senkinom filmu, ali i o značaju Bioskopa Zvezda iz tvog ugla.

– Senkin film se bavi političkim karakterom okupacije ili oslobođenja Zvezde iz jedne pseudo-levičarske pozicije, koja je za mene uvek bila problematična jer relativizuje konkretan problem. A to je problem kupusanja i privatizacije preduzeća Beograd film, zbog kog je Beograd ostao bez svih kultnih bioskopskih dvorana među kojima su Kozara, Oden, Zvezda, Jadran … To je strašan gubitak za kinematografiju, diverzitet i urbani identitet jedne metropole, ali i za svakog beograđanina u koje i ja spadam. Pošto je nastala kao rezultat autentične i spontane akcije „okupacija“ Zvezde je potpuno zbunila dežurnu građanštinu i „kulturnjake“ koji su brže bolje pohitali da se u odnosu na nju „pozicioniraju“, uplašeni za opstanak svog dragocenog statusa kvo. Zato je i danas o Zvezdi bolje ćutati, okarakteristati je kao jednu marignalnu pojavu i skvot. Iako postoji već deset godina, puni sve projekcije i nalazi se na listama svetski relevantnih kulturnih vodiča. Priča o Zvezdi je široka tema koja otvara mnoga pitanja od kojih me neka i dalje zbunjuju, ipak ponosan sam na činjenicu što sam bio deo jednog takvog iskustva; što sam u njoj proveo šest ludih godina i pomogao da se ona sačuva za neke nove generacije koje će u njoj, nadam se, pronaći prostor slobode i drugačijeg. I za to se boriti.

Kako bi opisao rad domaće kinematografije mlađe generacije, tvoj rad i rad kolega. Postoji li zajednica ili pravac u trenutnoj filmskoj sceni Srbije, koji je možda u nastajanju, a da nije mejnstrim, pošto na tom polju deluje kao da je godinama sve isto?

– Ima sjajnih talentovanih ljudi koji kapiraju trenutak, osobeni su i vole film, a među njima su Mina Đukić, Siniša Cvetić, Nemanja Ćeranić i drugi. S druge strane naša kinematografija je opterećena birokratijom i zastarelim kulturnim obrascem zbog koje se u nju uvukao vonj irelevantnosti. Slave se neki „zlatni dani“ koji su prošli pre 70 godina, troše se pare na provincijalne manifestacije, jednostavno, njoj je potrebna infuzija svežine koju može da joj ponudi samo „mladost“ na koju se uporno ljuti, i pristupa joj iz neke patronizirajuće pozicije. Za mene je to intelektualna kategorija i nema veze sa godinama, ima klinaca koji upadaju u upravne odbore i pretvaraju se u činovničke nosferatue, s druge strane jedan Miša Radivojević poseduje i čuva radoznalost deteta. Dakle pitanje je izbora i karaktera.

Proveo si neko vreme u Americi, da li si se tamo takođe bavio filmom? Koliko se Zapad razlikuje od Balkana?

Za mene Amerika predstavlja pre svega duhovni prostor i to je bio cilj mog putovanja, ne naručite profesionalne ambicije. NJujork je posebno mesto i civilizacijska čakra u kojoj se sudaraju svetovi, ono najgore i najbolje od čovečanstva, surov i nežan istovremeno. Posebno važan za svakog ko se bavi filmom. NJujorčani su recimo sačuvali većinu svojih one screener-a, (bioskopa sa jednim ili dva ekrana) među kojima su Roxi, East Village … u kojima se generisala alternativna scena, ali koji su važni i za komunalni karakter zajednice. Društvo je nemilosrdno, ali konkretno i energično, ljudi se bolje razumeju zato što su suštinski osuđeni na sebe, nije previše važno čiji si, već ko si. U NJujorku se dan i vreme ne podrazumevaju. I da, imaju najbolju picu na svetu.

Pomenuo si probleme sa distributerima u našem društvu, pojasni nam na šta se to odnosi – na koje si probleme nailazio, koliko naše društvo ulaže u film i podršku autora?

– Za početak treba uzeti u obzir da je „Videoteka“ bio jedan skup i za domaće standarde zahtevan film. Prvi problemi su nastali još 2020. godine kada nam je Filmski centar dodelio polovinu traženog iznosa, zbog čega većina domaćih producenata nije htela da rizikuje sa snimanjem, a mnogi su me savetovali da vratim novac. Ja sam na kraju ipak odlučio da probam i preuzevši ulogu producenta, uspeo da završim polovinu filma do kraja 2021. To me je gurnulo u finansijski limbo koji je trajao sve dok se nije pojavila nova domaća striming platforma Apollon. Jedna frankenštajnovska egzibicija Telekoma i Željka Mitrovića, sa kojom sam 2022. napravio dogovor o koprodukciji, zbog čega sam iste godine mogao da nastavim snimanje. Bez obzira na inicijalno dobre odnose, ekipa iz Apollon-a je u jednom trenutku odlučila da ne isplati preostale troškove post produkcije. Time je projekat ponovo „stavila na led“, sve dok se godinu dana kasnije nije uključilo Minstarstvo kulture uz čiju pomoć sam uspeo da isplatim dugove i završim film. Ja sam u međuvremenu četiri godine stariji, u besparici i spreman da promenim profesiju, ipak odlučujem da napravim još taj jedan poslednji korak i dogovorim distribuciju – jedino što me razdvaja od bioskopa.

Kako je nastao problem sa distributerima?

– Moj problem sa distributerima je nastao onog trenutka kada sam shvatio da sabotiraju prikazivanje „Videoteke“. Na početku pod izgovorom da film nije komercijalan, nakon čega je razlog bio to što je delom finansiran od strane Apollon-a, koji pripada Željku Mitroviću. Da ironija bude veća, Apollon, koji mi i dalje duguje novac, u isto vreme sabotira distribuciju preko svojih kanala. Bez obzira na sve kompromise sa moje strane među kojima su skraćenje od 20 minuta i izbacivanje Apollonove špice iz filma, distributeri odjednom prestaju da se javljaju. Kada je nekoliko meseci kasnije nestala svaka nada da će se nešto promeniti, ja u stilu pravog kulturopreduzetnika odlučujem da samostalno distribuiram film i zgrabim parče tog „slobodnog tržišta“ o kom svi govore. Ispostavlja se da to tržište nije baš toliko slobodno i moja ideja najviše smeta ekipi Cineplexx-a, koja na domaćem tržištu generiše 70 odsto box ofisa. U tom bolnom natezanju opet prolaze meseci, njihovi urednici suočeni sa permanentnom prirodom moje upornosti najzad odlučuju da mi dodele termin, u jednoj od svoje 74 dvorane. U 22 sata. U bioskopu Ušće. U prajm tajmu tokom Uskrsa. Dve nedelje.

Da li je film prikazan van Beograda i kakva su iskustva sa Festa?

– Ja ne odsutajem od svoje ideje da se obogatim, pa koristim i ostalo oružje iz aresanala jednog mladog distributera, a to su Kulturni centri po Srbiji. U Zrenjaninu prodajemo sedam ulaznica, a u Čačku primera radi 10, glumci prestaju da mi se javljaju na telefon. Istovremeno nas posle premijere na Festu koja je održana u Galeriji, isteruju iz sale jer počinje Dina 2. Glumački snovi Relje Popovića se ruše poput kule od karata, kada mu Festova hostesa promaši ime tokom poklona. Distribucija se završava dve nedelje kasnije i film je videlo nešto manje od 1.000 ljudi, čime ja najzad stavljam tačku na moju četvorogodišnju avanturu. Da skratim priču, ne bih da se moje iskustvo protumači kao neka tužna priča i jadikovanje neshvaćenog umetnika jer to nije u mom stilu, ovde se ne radi o „Videoteci“, ona je samo dobar primer za uvid u mehanizme koji oblikuju repertoarsku politiku naše zemlje i kako floskule kao što su „slobodno tržište“ i „ukus publike“ vrlo često maskiraju interesi monopolista i pojedinaca kojima je omogućena prevelika moć.