Luka Mihailović, reditelj filma „Indigo kristal“: Ovaj film je nikao kao biljka iz pukotine u betonu

Iako zamišljen kao njegov diplomski studentski film, kako je i sam rekao, ljudi iz producentske kuće „Režim“ su se priključili i stvar podigli na viši nivo. Od početka pisanja scenarija do premijere ovog filma intersantnog naziva koji se bavi dvema generacijama rođenim na prelazu dva veka, prošlo je pet godina. Jedna je Indigo generacija, koju predstavljaju svi oni rođeni od 1988. do 1998. dok bi kristal generacija bila onda rođena od 1998. do 2008.

Dok su Indigo deca sklona zatvaranju u sebe i autodestrukciji, kristal generacija je ipak rešena da ispoljava emociju na ovaj ili onaj način. Zajedničko im je što su odrastali u teško, sivo vreme, kako pokazuje ovaj film. Samog Mihailovića smo prvo pitali, kako se rodila sama ideja za ovaj film.

“ Ja sam iz Šapca, u kom se film i dešava, i dugo vremena se nisam vraćao u taj grad. Tako da jedna od prvih ideja je bila vraćanje u staro mesto. U početku scenarija je to bila priča o čoveku koji se vraća iz inostranstva na sahranu prijatelja, pa je u kasnijim godinama došlo do sadašnjeg oblika. Osnovna ideja je bila i o fizičkoj promeni samog mesta. Šabac se jako promenio kao grad, i iz jednog sivog, industrijskog grada, promenio se u mesto sa šarenim trgovima i zgradama, ali ga ja i dalje vidim sivo, otud je film crno bele gotografije“ ispričao nam je mladi reditelj i naglasio da je mnogo istinitih priča završilo u filmu.

„Maltene svaka scena koju ste videli se desila privatno nekome, da li nekome iz ekipe ili meni. Naselje u kom se sve dešava je moje naselje, snimalo se u mom stanu. Tako da smo imali gerila momente snimanja, ali je ipak sve podignuto na viši nivo.

U filmu pratimo tridesetogodišnjeg Vuka (Miodrag Radonjić), koji izlazi iz zatvora na uslovnu slobodu nakon što je odležao osam godina. Uz pretnju da se vraća u zatvor ako napravi i najsitnije delo, Vuk počinje svoj proces asimilacije u društvo, posmatrajući brata svog pokojnog prijatlelja (Denis Murić) koji se sprema da napravi iste one greške koje su i Vuka svojevremeno odvele u zatvor.

Film će mnoge podsetiti na „Mržnju“, ali i na „Američku Istoriju X“ (minus nacizam) što zbog priče sa ulice tako i zbog crno bele fotografije. Sam reditelj je rekao da je i ranije voleo crno belu estetiku, a i da je izgledu filma pomoglo i to što je direktor fotografije na filmu bio Vladimir Milivojević Bugi, poznat i kao „majstor geto fotografije“.  Međutim, film se oslanja i na nasleđe filmova crnog talasa.

„Mi smo se kao kinematografija udaljili od onoga što je naš neki senzibiltiet, a to je – kolektiv. Na kolektivu smo se bazirali filmove još od crnog talasa i praške škole, kao i junake kao deo tog kolektiva. Mi već neko vreme jurimo neke evropske tradicije sa festivalskim zaokretima, gde se ne snalazimo najbolje, barem ja to tako vidim, pa smo se mi trudili da vratimo taj kolektiv u centar pažnje“.

Miodrag Radonjić je glavni glumac i producent, a produkciju potpisuje i Miloš Avramović, pa se kao logično pitanje postavlja, da li će ovaj film biti propraćen i gurnut u univerzum „Južnog vetra“?

„Dok sam pisao scenario desila se premijera prvog „Južnog vetra“. Postavljali su mi i ranije ovo pitanje, ali oduvek sam odgovarao da ovo je film o ljudima koji gledaju Južni vetar. Ovo je drama, nije akcioni ili krimi film, nije priča o usponu do moći. Ovo je jedna socijalna drama, kojoj nije čak ni tema kriminal, ona se samo dešava u tom svetu.“

U jednom trenutku Radonjićev lik kaže Murićevom da on nije kriv, ali Murić mu baš i ne veruje. S obzirom da film brani ove mlade momke, iako je to ponekad jako teško, reditelj kroz film jasno upire prstom u one za koje misli da jesu kriv. Kako nam je rekao, film daje direktne odgovore, mada svi znamo ko je kriv, samo što ne smemo da kažemo naglas.

Od početka godine, ovo je treća premijera nekog domaćeg filma, a režiseri tih filmova su bili, Siniša Cvetić (Usekovanje) Nina Ognjanović (Ovuda će proći put) i sad Mihailović, a kuriozitet je da su svo troje bili na istoj klasi na fakultetu. Takoreći klasići.  S tim što ova tri filma, iako poptuno različita, imaju nešto zajedničko, a to je odnoos prema filmu kao umetnosti, pa tako iako su pravljeni sa jakim autorskim pečatom, filmovi su ipak pravljeni za bioskop i za to da ih pogleda veći broj ljudi.

„Jedan od problema Fakulteta dramskih umetnosti, pogotovu na katedri režije, je da studenti prave filmove samo za sebe i svoje profesore, a ne da ih gleda publika. Mi smo je još od fakulteta trudili da naši studentski filmovi budu prikazani i gledani od strane publike. Čopor smo, i držali smo se zajedno, iako se ne družimo privatno, guramo se poslovno, pomažemo i poštujemo. Verujem da će tako i dalje biti“.

Sam film je i pored intimnih Mihailovićevih priča ipak stremio da postane generacijski uradak. U tome je uspeo, ne samo kroz priču, već i kroz pop kulturu, da uhvati presek s obzirom da pored muzike, male uloge tumači i članovi hip hop grupe Crni Cerak, ali i članovi gitarske Hali Gali scene.

„Za mene privatno, ovo jeste intimna priča, ali sam je tako gradio da bude što je više moguće generacijska. Projekat se razvijao organski, zato je ovoliko dugo nastajao. On je nikao kao biljka iz pukotine u betonu. Morao je da se desi. Konkretno, Radonjić i ekipa su uleteli produkcijiski tek u drugoj godini postojanja scenarija. On je bio pozvan bio da bude glumac, a njemu se toliko dopalo da je preuzeo produkciju, organski. Crni Cerak su trebali da snime muziku, međutim, meni su trebala druga dva lika, pored Denisa i Pavla, a jako je teško naći glumce koji znaju da glume ulicu.  Nakon razgovora sa njima, prirodno je bilo da došle do ovih uloga. Gazorpazorp i Hali Gali ekipa su moji drugari privatno, kao i sa Denisom i Pavlom, sa kojima se znam ceo fakultet. “

Film „Indigo kristal“ od 9. marta kreće u bioskope širom Srbije.

Još vesti iz ovog grada

Pendrek nad Srbijom

Pesnički kolektiv „Svi mi“ na turneji sa performansom „Poezija zna“

Opozicijo, dozovi se pameti

Ljudi u crnom, prljave značke i dvojaki tužioci