Luna Lu: Moj Beograd nosim u džepu sa sobom

Na upravo završenom 28. Festivalu evropskog filma Palić bila je članica Žirija kritike zajedno sa Anom Šturm iz Slovenije i Dominikom Sobolewskim iz Poljske. Rad sa njima je, tvrdi, bio jako zabavan imajući u vidu da se nisu slagali ni oko čega. Kako je izgledao taj proces, zašto je komplikovano i skupo napraviti dokumentarni film # BegradeErased na kome trenutno radi, o jednom gradu koji nestaje i drugom koji nastaje, o Beogradu koji može da stane u džep, u razgovoru koji sledi priča Luna Lu.

Koje događaje pamtite iz prvih susreta sa filmom u bioskopu?

– Sećam se, recimo, kada sam se prvi put ozbiljno uplašila u bioskopu. Bio je „Elijen“ prvi deo. Tetka Ina me je vodila da gledam taj film i ja sam skočila pola metra kad je iskočila mačka. Tad sam shvatila da film može i da te uplaši. Posle smo počeli da izlazimo u Kinoteku, to je tad bilo moderno. Počeli smo da istražujemo istoriju filma. Ono što je možda zanimljivo je da sam se ja potpuno očarala kad sam prvi put videla Merlinku. Bila sam jako mala i mama mi je rekla da je ona glupača, da su njeni filmovi glupi, a nešto se desilo između mene i nje. Počela sam da istražujem i da shvatam koja je to glumica, šta je njena priča, počela sam da idem sve dublje, da skupljam njene fotografije u TV Reviji i domaćoj štampi i onda su mi doneli na poklon jednu od najboljih knjiga o njenom životu, koja je napisana kao detektivski roman. Ali ja nisam znala engleski jer smo u školi imali francuski. Kupila sam rečnike i uz pomoć Merlinke naučila enegleski da bih mogla da pročitam tu knjigu.

Šta je bila sledeća faza?

– Shvatila da mnogi neki važni ljudi, koji su na filmu, nisu samo glumci nego i reditelji. Počeli su ciklusi u Kinoteci gde smo jurili filmove istih reditelja, tražili koji je naš najbolji, tako da moja ljubavna priča sa filmom traje jako dugo. Obožavam bioskopski mrak. Volim da idem na popodnevne projekcije, kad si skoro pa sam u bioskopu i posebno volim one momente nepredviđenog – uhvati te kiša ili imaš nervni slom, ja furnem u bioskop. U bioskopskom mraku može da se ljubi ali može i da se plače. Nekada su prvi dejtovi bili u bioskopu… Ceo život sam na filmu i oko filma…

Ko su bili na početku ljudi s kojima ste razgovarali o pokretnim slikama?

– Imala sam sreću da je naš prvi komšija bio ugledni reditelj naučno-dokumentarnog programa tadašnje televizije Beograd Đorđe Vučinić. On je shvatio koliko je meni film značio, da je on meni kao nekakva bejbisiterka i da ja ponekad previše ozbiljno shvatam filmove. Pošto komšije nisu imale dece mnogo smo pričali o filmovima. Čika Đorđe me je pitao razne stvari, a s druge strane me je odveo na svoj posao, tako da me je stavio u situaciju da provedem sa njim dan snimajući naučni program. Čak mi je dao i malu ulogu pošto sam išla na balet da pokazujem vežbe za ravna stopala. Zapitala sam se tada kako li tek izgleda filmsko snimanje. Mislim da sam se tu ozbiljno zarazila filmom, da se tada nešto desilo… Kada sam shvatila ko namešta svetlo, ko je iza kamere, šta slušaju u slušalicama i tako dalje. A onda sam počela i ja da se igram televizijom.

Kako izgleda ocenjivati filmove u žiriju, a kako van njega?

– Veoma sam počastvovana što sam član žirija, nikada mi nije palo na pamet da ću biti u toj poziciji ali, eto, imam 51 godinu, a 30 godina se bavim ovim poslom, pa valjda bih i mogla da procenim koji je film dobar. Inače, ja nisam osoba koja voli da kritikuje umetnike. Volim da kritikujem društvo i politiku, a umetnike ne volim da kritikujem. Znam koliko su oni tanana bića i koliko truda treba da se napravi i loš film. Tako da nikad ne bih mogla za sebe da kažem da sam kritičar. Da, naše stvarnosti, ali umetničkih dela ne. Zato što se iz lošeg filma mnogo toga nauči, mnogo više nego iz dobrog. Kad je dobar film ti nemaš vremena da analiziraš šta je to što te je tu uradilo, dok u lošim filmovima imaš vremena da proanaliziraš sve moguće što ne valja i tu se dosta nauči.

Kako ste sarađivali vi u žiriju?

– Ovo je bilo jedno izuzetno zanimljivo iskustvo zato što sve doživljavaš, kao i sve ostalo u životu kad se po prvi put nađeš u novoj poziciji. Ostali članovi žirija su ljudi koji imaju više iskustva od mene, pa sam razmišljala: „Ok, sad ću da ih upoznam, da vidim na koji način oni razmišljaju, pa da shvatim koja je i neka moja strategija.“ Međutim nismo mogli da se dogovorimo ni oko čega. Ni kafa, ni čaj… Tako da sam imala priliku da budem medijator između članova žirija… Sve je to bilo jako zabavno, svako tu ima neko svoje razmišljanje i o životu i o filmu i o civilizacijskim dostignućima…

Čime ste se vi rukovodili prilikom ocene filmova?

– S druge strane imali smo i izazovnu selekciju ali ono što je meni bilo važno i što sam shvatila da će biti moja strategija je da se usmerim na probleme ovog vremenu, pre svega pitanja kolektivnih sloboda, jesmo li mi uopšte slobodni građani na planeti Zemlji. S jedne strane nas drže digitalne mreže, sa druge, manipuliše se nama raznoraznim informacijama, ne samo ovde, nego globalno. Zašto smo uopšte izmislili ovaj sistem kad ljudska vrsta ima mogućnosti da organizuje društvo kako god želi, zašto pristajemo na robovske uslove života gde neprestano juriš pare, plaćaš račune, u čemu je onda čar života? U kontekstu svih tih pitanja mi je bilo zanimljivo da vidim kako razni reditelji i filmski junaci kroz to kolektivno nemanje slobode dolaze do osvajanja individualne slobode.

Pripremate dokumentarni film #BelgradeErased. O čemu se radi?

– Sve televizije na kojima sam radila su obrisale svoje arhive, što dosta govori o našem društvu. RTS je izbrisao „Histerik“, na Studiu B niko nije ni pretpostavio da to može da se čuva jer imali smo deset i po traka i one su se vrtele u krug, B92 je isto sve obrisao kad je dobio novog vlasnika i meni je jako žao što nas nisu upozorili jer bih ja našla načina da spasim sve te kasete, kao i da zamolim nekog kod koga bi mogle da stoje.

Zašto su tako postupili?

– Kada sam pitala zašto je to urađeno rekli su mi: „Šta ima tebe da čuvamo kad ti više nećeš raditi na ovoj televiziji.“ Tako da se, nažalost, to tako desilo… Prilikom selidbe sam našla jednu kutiju i shvatila da je moja mama snimila neke stvari na VHS-u koje sam radila devedesetih. Ja nisam imala pojma da je ona to snimala. Snimila je i 9. mart i 5. oktobar i neke „Utiske nedelje“ i hvala joj puno na tome. Devedesete imam u fragmentima. A onda sam našla i kutiju pride gde su postojale neke kasete, VHS-ovi, Bete. Shvatila sam da imam nekakav materijal sasvim slučajno sačuvan. Ipak, to je prilično traumatično jer nigde ne piše šta se na kasetama nalazi. Dvadeseti i 21. vek su nekompatibilni, a prevođenje na digitalni jezik je jako skup sport. Non-stop si u poziciji mačora na ostrvu koji ima konzervu i nema otvarač ili ima otvarač, a nema konzervu. Stalno neki kabl fali, jako je komplikovano… Ta dva veka kao da ne treba da imaju nikakve veze. Što se tiče tog dokumentarnog filma ja nemam mogućnosti da ga sama finansiram, niti da uzmem samo godinu dana i bavim se time pošto nemam producenta.

Postoji li snimak koga vam je naročito žao?

– To je kao da je ceo tvoj život nestao. Nema sad tu nekog posebnog snimka. To znaju ljudi koji su u Obrenovcu doživeli katastrofalne poplave. Pričala sam sa devojkom koja je tada izgubila sve svoje fotografije. Dešavalo se ljudima u ratu da bežeći izgube sve. Razumem te ljude. Ovde se radi o nečemu što je bio ceo tvoj profesionalni život ma kako to sad nekom pretenciozno zvučalo. Ali to je bio moj život i život ovog grada. To su bile i pozorišne i filmske premijere, otvaranja, prosto, hronika grada i ta percepcija da neko neće da čuva kasete jer ja više neću raditi na toj televiziji – šta to znači? Znači li to da kad prestaneš da radiš negde to što si pravio ničemu nije služilo? Pojavljuje se puno zbunjujućih pitanja i ja sad na to gledam kao budisti kad prave od peska mandalu. Kada zrno po zrno peska sklapaju u veličanstvene slike i onda puste vetar da dune, jer, kao, sam proces je bio uzbudljiv… Ja, dakle, sad vežbam malo budizam. S druge strane mi je jako žao što naše društvo dopušta da nema pamćenje i zato nam se dešavaju stvari kao što su da preživimo Slobodana Miloševića, a onda da nam se desi Vučić. Sve se to dešava zato što ništa ne pamtimo…

Rekli ste da jedan grad nestaje, drugi nastaje. Gde je sad vaš Beograd?

– Nemam ja sad pesimističku sliku o Beogradu. Onog trenutka kad sam odlučila da ću da živim u njemu sve dok mi je to zanimljivo i dok vidim smisla u mom boravku tu. Gradovi se menjaju i ovo nije prvi put da se Beograd menja na način na koji se menja i da mnogi ljudi odlaze iz njega. Ja posmatram našu ekipu i ovo što mi radimo, kao da smo neki gradski detektivi koji traže ne samo priču, nego otkrivaju i gradske zločine. Iz nedelje u nedelju gostuju ljudi koji žive u ovom gradu koji imaju o njemu različita mišljenja. Neki nemaju percepciju da ovde nešto uopšte nestaje. U tom smislu sam otvorena da drugi ljudi imaju subjektivni osećaj drugačiji od onog koji ja imam. Moj Beograd ja nosim u džepu sa sobom. Znam ja njegove tajne adrese, stare štekove, znam pasaže kuda da se prođe, znam neke telefone. Više sam kao neki „Otpisani“, stalno imam osećaj da sam u nekoj epizodi te serije ili da sam detektiv. I tako, menjam se… Iz nedelje u nedelju…

Kad smo bili lepi, mladi i mršavi

Kombinovanje arhivskog i aktuelnog materijala već gledamo u emisiji „Luna park“ na TV Nova S i to je jako zanimljivo.
– Kad sam počela da maštam o „Luna parku“, pomislila sam da ne bi bio loše da napravim neki presek i da ubacujem neke delove iz starih emisija, ne da sad time opterećujem publiku, ali da svaka treća-četvrta emisija ima flešbekove, da vidim kako ljudi reaguju na kombinaciju prošlosti i sadašnjosti, pošto pričamo o dva grada jednom koji nestaje i drugom koji nastaje. Sad će recimo ova Palić epizoda da bude iz 2001. godine kad smo svi mogli plivati jezerom, kad smo svi bili lepi, mladi i mršavi. Čuvam te neke poslastice i ljudi super reaguju na to. Tako da „#BelgradeErased“ ide zasad malo pomalo. Otvaram jednu po jednu kaseticu, pa ćemo da vidimo…