Madlena Cepter: Malo je mecena iz čistog rodoljublja

Kako izgleda, ostaću prvi i jedini dobitnik. Ulaganje u kulturu vraća se samo na duhovnom planu. Ovu nagradu u Francuskoj, u vili „Trianon“, primila sam kao rezident Monaka i Francuske, jer sam na kulturnom dijalogu naše dve zemlje uradila mnogo upravo na tlu Francuske, a da ne govorimo o doprinosu kulturi i umetnosti Monaka – kaže u razgovoru za Danas Madlena Cepter, srpski zadužbinar i mecena.

Ona je početkom nedelje u vili „Trianon“ nedaleko od Monaka primila francuski Orden reda viteza za umetnost i književnost kao priznanje za rad na širenju ne samo francuske umetnosti nego i za unapređenje kulture u evropskim razmerama i humanitarni rad i van granica Starog kontinenta. Rodnom Beogradu odužila se osnivanjem prve privatne opere u Evropi beogradskog Madlenianuma i Muzeja Cepter.

* Kako objašnjavate to što je mecenarstvo kao model opstanka i razvoja kulture ostalo neprevaziđeno i u 21. veku?

– Mislim da je upravo suprotno, da nema mecena, da je sve manje hrabrih ljudi koji će uložiti u umetnost iz čiste emocije, ogoljeno od bilo kakvog ličnog interesa, jer se dobit ne može očekivati. Mislim da je osnovni razlog u tome što su oni koji danas imaju novac daleko od „prosvećenog mecene“ kako sebe vidim i kakvi su bili u prošlosti u Italiji, Francuskoj ili kod nas nekada, oni koji su bili mecene iz čistog rodoljublja.

* Čime se rukovodite prilikom izbora projekata koje pomažete i šta su kriterijumi u današnjem neoliberalnom svetu u kome sve, pa i kultura, ima tržišnu vrednost i sve više se govori o kulturnim industrijama?

– Volim Aristotelovu izreku: „Postoji samo jedan način da izbegnete kritike: da ne govorite ništa, ne radite ništa i budete ništa.“ Izbor projekata koje pomažem je moj lični odabir, a rad na njima podrazumeva saradnju sa stručnjacima iz različitih oblasti. Muzej Cepter, aukcijska kuća MadlArt, izdavačka delatnost Cepter book world i opera i teatar Madlenianum su dokaz uspešnog izbora projekata, o čemu svedoči broj posetilaca muzeja, gledalaca u Madlenianumu i kupaca naših izdanja i antikviteta.

* Posle dvadeset godina rada privatne opere i teatra Madlenianum, muzeja, izdavaštva u Srbiji, kakva su Vam iskustva i u čemu je, prema Vašem mišljenju, generalni problem srpske kulture koja decenijama tone u estradu?

– Umetnost je potrebna svakom narodu u svim vremenima, naročito u teškim. Kod nas su uvek teška još od momenta kada sam osnovala Fond za mlade talente 1994. godine. Mislim da ljudi koji govore o kulturnoj politici baš i ne poznaju tekuću produkciju, ne posećuju izložbe, retko zalaze u pozorišta, slabo pohađaju koncerte, o svetskim trendovima da i ne govorimo. Estrada, kultura spektakla otvorila je prostor za pojavu novih zvezda kojima se poklanja nezasluženo velika pažnja. Skoro se ništa ne preduzima da mlada, nedovoljno formirana publika kritički rezonuje, da bude sposobna da izbegne bezvredne sadržaje, da pravi razliku u odabiru boljeg dela kulturne ponude. Zapravo, sve se svelo na uticaj porodice. Što se uticaja Madlenianuma tiče, ponudila sam mesečne besplatne koncerte ozbiljne muzike, dramske predstave za mlade gde je ulaz slobodan, kao i veliku operu u skraćenom obliku. I kada kažem da nema nijednog slobodnog mesta, da u toku predstava ne zvone mobilni telefoni, jasno je da postoji potreba, ali, s naše strane, i put ka promeni kriterijuma.

* Kako ocenjujete kulturnu politiku u Srbiji i šta biste u njoj menjali imajući u vidu svetske tokove i iskustva?

– Odgovoriću Vam šta ja neću menjati u programskoj politici Madlenianuma. To će i nakon dve decenije ostati opera i teatar koji izvodi klasični repertoar. Ovakvom vizijom poznatih naslova različitih žanrova hoću da istrajem na uverenju da postoji pozorište i van angažovanog teatra. Ja tako shvatam angažovanost. Postoje civilizacijske vrednosti, slobode, kulture, umetnosti i treba ih zaštititi, možda nekim novim pristupom ili istraživačkim i autentičnim izrazom, ali već dorečenim, baš onakvim kakvim ih nudi klasični naslov i tekst. Nikakva konceptualna nova drama, nikakva rodna problematika – danas tako popularna u svakom od umetničkih izražavanja. To ne znači da ne treba preispitivati svet sopstvenog unutrašnjeg bića u odnosu na svet koji ga okružuje. Ali, tražiti mudrost i rasuđivanje, uspostavljanje ravnoteže i nalaženje mere u svetu i odnosima koji su i sami u fazi samopronalaženja, smatram da nije za publiku građanske porodične orijentacije, koja je u Madlenianumu našla pozorište, svoje privilegovano mesto izbora. NJih ne smem da izneverim.

* Madlenianum je jedina privatna opera u Evropi. Zbog čega nema takvih inicijativa u ekonomski i kulturno razvijenim zemljama sa daleko većom operskom tradicijom nego što je u Srbiji?

– Razlog zbog čega nema sličnih inicijativa je taj što se novac na pošten način sve teže zarađuje, a države još uvek pomažu koliko su u mogućnosti. Veliki je deo onih koji imaju sredstva, ali ne smeju da izađu sa velikim davanjima i poduhvatima iz poreskih razloga. Mnoge zemlje osvajaju tržišta preko kulture, o tome govori i primer Kine, koja je finansirala velelepnu zgradu opere i teatra u Alžiru. Nije na nama da pogađamo koji su obostrani interesi, ali u ovoj saradnji umetnost je profitirala.

* Pomažete i operu u Monaku. Može li se povući bilo kakva paralela sa Madlenianumom – organizaciona, profesionalna, repertoarska…?

– Zajednički imenitelj u Monaku i Madlenianumu u Beogradu su repertoarska politika, programski sadržaji, četiri premijere godišnje, kao i to što ni oni a ni mi nemamo stalni ansambl, već umetnici dolaze po pozivu. Razlikujemo se po tome što se kod njih svako novo delo postavlja u koprodukciji sa nekim pozorištem u Francuskoj, jer je to ekonomičnije. Oni se udružuju i svaka predstava se zadržava tek po nekoliko izvođenja da bi proputovala ostali deo zemlje u toku prve sezone. Razlikujemo se i po tome što je njima država pokrovitelj baleta, hora i orkestra. Pravi ljubitelji kao ja i stalni ili sporadični sponzori na taj način pokazuju poštovanje prema ovoj instituciji. Što se Madlenianuma tiče, tu je sve na meni, nema podrške ni od sponzora, kao ni od države. Pozorište je svuda u svetu monumentalna tekovina i treba je održati u misiji uzvišenih ideja koje oduvek propoveda, ali i kao sve moderniji mehanizam koji će se ostaviti potomcima.

* U obraćanju povodom francuskog Ordena reda viteza umetnosti i književnosti rekli ste da „kultura nije tek izgovor za imućne, već i ključ i suština života“. Da li je kultura ipak malo „elegantnije“ i jednostavnije polje za rad od recimo angažovanja u ratom, epidemijama i glađu ugroženim područjima?

– Da, kultura je ključ i suština života. Kultura je negovanje ljudske duše po Ciceronu. A šta je teže od tog poduhvata, posebno danas? Što se tiče polja rada, nema jednostavnijih i težih, to nisu stvari koje se mere. Računa se samo da li radite ili stojite po strani ili ono što je najgora solucija – ne radite ništa, ali znate kako i šta bi trebalo. Procenitelji tuđeg delanja koji ništa ne rade će nam doći glave.

Unutar Srbije nikako se ne bi snašli

* Da li bi uticaj Vaše porodice mogao da pomogne Srbiji na političkom planu?

– Mi smo na planu poslovnog i privatnog ugleda, znači svojim imenom i delom, učinili za Srbiju nešto što se, sigurno, neće ponoviti još dugo vremena. Mi smo naše „političke“ sposobnosti dokazali pobeđujući u bezbroj zemalja na svih pet kontinenata. Imali smo korpus od preko milion i po ljudi koji su se iskazali u redovima uspešnih pobornika naše misije i imamo preko 80 miliona korisnika koji svakim danom učestvuju u zadovoljstvu naše dominacije na svetskom tržištu. Ukoliko se Vaše pitanje odnosi na to da li bi politički i poslovno mogli da pomognemo unutar Srbije, sigurna sam da se tu ne bi nikako snašli, i kao odgovorni ljudi ništa u tom smislu ne bi ni započinjali.

Poslovni uspeh i sumnje

* Gledano iz iskustva srpske tranzicije, ovde postoje izvesne predrasude o poslovnom uspehu u jednoj generaciji, da li se sa tim srećete i na Zapadu ili su tu pravila jasna?

– Kod nas postoji sumnja u to kako je neko zaradio taj prvi milion evra ili dolara iz prostog razloga što nisu postojali jasni, čisti mehanizmi kako se zarađuje i oporezuje. Osnovni problem je to što u našoj zemlji ti novi mehanizmi još možda nisu uspostavljeni kako treba i otuda i neka sumnja i iznenađenost zbog zarađenog novca. Mi smo naš posao započeli na Zapadu gde je od početka potpuno sve jasno i transparentno. Kad razmislite, poslednjih 50 godina zapravo gotovo da nema mnogo bogatstava koja su nasleđena. Među najuspešnijim ljudima većina su prva generacija imućnih. Da li su tome doprinele nove tehnologije, nove industrije ili su ljudi postali introvertniji, radniji, sposobniji, u svakom slučaju u svemu tome je ogroman rad i trud.

Nema vremena za uživanje u životu

– Ne samo iz moje perspektive nego i svih drugih uspešnih ljudi koje znam, enorman rad je uložen u uspeh – od Epla i Majkrosofta do Luksotike Leonarda de Vekja. To su sve ljudi koje mi privatno znamo. Naš veliki prijatelj Mark Smurtflit, „kralj kartona“, čija je grupa nedavno kupila Kartonku Avala, nasledio je od oca malu fabriku kartona u Irskoj pre više od 50 godina i napravio imperiju. Cela industrija mode zastupljena posle Drugog svetskog rata takođe je prva generacija. Možda su raniji bogataši imali više prilike da se odmaraju i uživaju u životu. Sada se nema toliko vremena za uživanje u životu, umetnosti, jahtama, avionima. Čak se avioni više koriste u poslovne svrhe, a ne toliko za zadovoljstvo. Toga odavno više nema. Do naše vile na Kap Martinu nalazi se vila Anjeli. On je naporno radio do kraja života. Tu vilu deset godina nije stigao da ni da vidi ni da u njoj uživa – odgovara još Madlena Cepter na pitanje o tome kako se danas stiče bogatstvo.