Madlenianum – prva privatna posleratna opera u Evropi

Njen osnivač, graditelj i jedini donator je Madlena Zepter, koju u ovoj kući u Zemunu – nekarašnjoj “trećoj” scenu Narodnog pozorišta na Muharu, porede sa srpskim zadužbinarima iz 19. veka: Mišom Anastasijevićem, Nikolom Spasićem, Ilijom Milosavaljevićem Kolarcem…

– Mecenarstvo je danas donkihotski potez i stav prema društvu i sredinu. Ne kažem da je drugačije bilo u 19. veku, ali mislim da je tada u psihologiji tih velikih, kako bi smo ih mi danas nazvali tajkuna, da ostave nešto svome otačastvu. To danas nije slučaj – ostavlja se svojim neposrednim naslednicima u porodici, koji uglavnom sve to rasprodaju, a otačastvu – svojoj zemlji, ljudima i nacionu, što bi rekao Crnjanski, ne ostavlja se ništa. Zato to mecenerastvo u 20. i 21. veku u mojoj svesti izgleda kao borba s vetrenjačama, jer ne samo da niste pohvaljeni i nagrađeni za to, nego ste čak i kuđeni. Ulaganje u kulturi je toliko retko danas i toliko neubičajeno, da prosto treba uvesti neke mehanizme da to postane praksa, a ne da o tome pričamo kao sveopštem čudu, kaže za Danas Branka Radović, generalni direktor Madlenianuma, koja se nalazi i na čelu Opere i Baleta ove umetničke kuće.

Ona kaže da u svetu ima još nekoliko privatnih opera, koje rade po nekim drugačijim principima od Madlenianuma i da problem nije u osnivanju takvih kuća, nego u njihovom trajanju, koje zahteva “kontinuirano ulaganje milionski suma i zainteresovanost da se to održi”.

– Mi smo čak hteli da u okviru Opere Evropa, kojoj pripada 180 operskih kuća u Evropi, napravimo mali ogranak privatnih teatara, ali nam to nije uspelo, jer te privatne operske kuće čas jesu, čas nisu. One se osnivaju po festivalima, ali ne traju. Ja se stalno pitam odakle gospođi Zepter taj unutrašnji poriv i potreba za tako nečim. Mi smo jako skup projekat, ali nismo još upali u nedostojnu fazu u kojoj su mnogi – da se radi bez ikakvih sredstava i bez plana. Radimo ono što gospođa Zepter odobri i u velikoj meri to je njen projekat, ukus i njen repertoar – objašnjava Branka Radović.

Madlenianum ima organizaciono upravljački tim, tehniku i simfonijski orkestar, ali ne I svoj ansaml. Ukupno je 32-je stalno zaposlenih od čega, prema rečima Branke Radović, veliki broj čine čuvari i čistice, dok je “u stručnom timu desetak ljudi od kojih svako radi najmanje po tri posla”. Ona ističe da Madlenianum ne može da se poredi ni sa jednom operskom kućom u Srbiji i svetu, jer one nemaju dramu, operu i mjuzikl pod jedni krovom. Iako je ideja bila da radi po pravom stađone principu – postavljaju naslovi, koji će igrati mesec, dva svakog ili svakog drugog dana, Madlenianum je sticajem okolnosti kombinacija repertoarskog i stađone teatra.

– Mi nemamo nikakvu svoju trupu – baletsku, opersku, pevačku, glumačku, autorsku, ali ne možemo nikako da dođemo do pravog stađonea, iako bi smo to želeli, zato što bi smo time druga naša pozorišta izmestili iz šina, jer oni oni ne bi mogli da igraju sa glumcima i pevačima koji bi kod nas igrali svako veče – kaže sagovornica Danasa. O repertoaru Madlenianuma, pre svega premijerama, koje predlažu direktori Drame, Opere i Baleta – Ana Radivojević Zdravković i Branka Radović odlučuje Mladlena Zepter, uz pomoć savetnika i prijatelja iz sveta umetnosti i kulture. Prema rečima Branke Radović, vodi se računa i o tome kako se predstave kotiraju na blagajni, mada to nije presudno.

– Mi se ne rukovodimo tim populizmom, nemamo predstave kojima popunjavamo repertoar da bi nam donosio neku veliku dobit materijalnu, jer smo odavno odustali od dnevno-političkog teatra, kao i od teatra koji ima dve stolice i sto na sceni. Gradili smo repertoar na muzičkom pozorištu – muzika u svakoj našoj predstava ima važnu ulogu, mada to nisu uvek opere, mjuzikli i komadi s pevanjem. Naše produkcije su uglavnom bogato ili bar pristojno opremljene. Kod nas igraju glumci od renomea, zahtevni u svakom pogledu, koje ne možete da ponižavate sa malim honorarima, kao ni autorski tim. Ali, vrlo teško se uspostvalja ravnoteža između toga da predstava bude na očekivano visokom umetničkom nivou i da samu sebe realizuje i na blagajni.

Ono što se ne gleda, ma koliko to nama značilo, ipak je prosto neodrživo u nekom dužem periodu – kaže generalna direktorka Maldenianuma. Ona napominje da “troškovi” jedne sezone u ovoj umetničkoj kući zavise od broja premijera, koji nije isti svake godine, kao i da su operske produkcije višestruko skuplje od dramskih. -Ako imate opersku predstavu kao što smo sad imali “Suton”, ona “pojede” nekoliko dramskih, koje su daleko jeftinije i u pripremi i u postprodukciji. Recimo, samo jedno pojavljivanje simfonijskog orkestra na scenu, jedna proba košta oko 1.000 evra, jer mi plaćamo po dolasku sve umetnike, jer oni plate i stalni radni odnos realizuju negde drugde.

Naravno cene naših produkcija ne mogu da se mere sa onima u svetu, gde uvek misle da je moja “bogato nakićena” cifra od 200 hilada evra, što je enormno mnogo u našim uslovima, jezička greška i da se radi bar o dva miliona – objašnjava Branka Radović. Preme njenim, prodaja karata je u okvirima svetskog proseka od 17 posto, a Madlenianum iznamljuje i prostor za organizovanje raznih manifestaicje, čime na godišnjem nivou može da pokrije pripremu jedne predstave. Problem su gostovanja, za koja Madlenianuam ne nailazi na pomoć društva i države.

– Zašto ne odemo sami? Pa, zato što smo jako skupi svima – organizatorima festivala lakše je da pozovu teatre koji mnogo manje koštaju, jer su njihovi izvođači i glumci na plati, a mi svako izvođenje plaćamo posebno i to nas limitira – napominje Branka Radović. U rekonstrukciju zgrade Madlenuanuma , koja je sagrađena sredinom 20. veka i korišćena kao “zemunska scena” NP, Madlena Zepter uložila je više od 30 miliona evra, ali to nije kraj troškovima za njeno održavanje, tehničke i tehnološke pozorišne inovacije.

– Svako otvarnje ove zgrade od 4.500 kvadrata košta nas najmanje 1.000 evra.Ali, pored toga, ono čime morate da idete u korak sa svetom i što svaki dobro obavešteni reditelj i ekipa traži jesu inovacije u svetlosnom i audio parku. Sad smo, recimo, u pregovorima sa Marijinskim teatrom iz Petrograda, koji će krajem juna dolazi sa dve opera I koji traži neke stvari koje uopšte nemamo – moramo ili da ih iznajmimo ili kupimo. Sve su to troškovi od 30 hiljada evra pa naviše. Gospođa Cepter nešto od toga dozvoli, a nešto ne. Pokušavamo da se snađemo iznajmljivanjem. Ja se nadam da će taj odlazak u neku digitalnu sferu jednog dana možda pojednostaviti kostimografiju i scenografiju – da možda i neće sve biti tako preskupo, kaže Branka Radović.

Pozorišne iluzije

– O pozorištu treba svakodnevno govoriti, ne samo povodom Svetskog dana pozorišta 27. marta. Ovo je čista iluzija da ima mnogo pozorišta i da su ona stalno puna. Naše pozorište je takođe stalno puno, ali mi imamo besplatne predstave. Te karte se uzmu za sat vremena, što govori koliko je narod željan toga – da ima mnogo sveta koji želi da dođe u pozorište, ali sebi ne može to da priušti – napominje Branka Radović.