Madžarov elektricitet

Aleksandar Madžar ponovo je svojim dolaskom u rodni grad izazvao buru i oduševljenje u publici. Njegovi originalni repertoari, jedna sasvim autentična prisutnost u raznovrsnim varijetetima solo, kamernog i koncertantnog programa, te ona aura umetničke dalekovidosti čiji je obasjavajući domašaj pun obilja i uvek preko važeće linije slušnog horizonta – čine ga bez sumnje privlačnim pijanistom za najširi spektar obožavalaca. Muzički sladokusci, sledbenici onog naročitog i retko pristupačnog u živom izvođenju, tragaoci za najizazovnijim čulnim doživljajima, poštovaoci dakle kakvog zamišljenog muzičkog „Igdrasila“, tog stabla svetova i života u kojem se zvuk spaja sa filozofijom kao esencijom ljudskog bića, ali i svi oni jednostavno željni dobrog sviranja i plemenitog postupanja sa klavirom na šampionski način – uvek su u prvim redovima na Kolarcu svaki put kada nas Aleksandar Madžar obraduje svojim koncertnim prisustvom. Tako je bilo i ovom prilikom, u ciklusu „Kolarac – Tvoj svet muzike“ Centra za muziku Kolarčeve zadužbine, gde je Madžar nastupio solo i u klavirskom duu sa ruskim pijanistom Aleksandrom Meljnikovom.

Koncert dvojice uglednih pijanista, visoke evropske reputacije, bio je u celini posvećen delu velikog Sergeja Rahmanjinova – Aleksandar Meljnikov svirao je na samom startu koncerta Varijacije na temu Šopena op. 22, Madžar na početku drugog dela večeri takođe solo Tri prelida iz op. 23 (br. 8, 6 i 7), a obojica zajedno Svitu br. 2 za dva klavira op. 17 Ce-dur i za sam kraj veličanstvene Simfonijske igre op. 45 u aranžmanu za dva klavira. Koncert je otvoren Varijacijama Sergeja Rahmanjinova na Šopenov Prelid u ce-molu op. 28 br. 20, delom uopšte ne tako čestim da se čuje uživo, složene arhitektonike, punom obrta koji ga u zvuku i inspiraciji vode od starinskog variranja Bahove ere, preko fantazije nekih nemirnih duhova ranog romantizma, sve do moćnog vrhunca što introspekciju i tronuće uzdižu do monumentalnog. No, tek Svita br. 2 pokazuje upadljiv učinak Madžarovog elegantnog elektriciteta na sceni. Sve odjednom postaje puno pokreta, u pravim talasima ovde muzika zadobija svoju unikatnu ćud i nosi našu pažnju stalno uvis, sa detaljima impresionističke kakvoće koji strastveno nadleću ovu interpretaciju, otelovljujući njen momački elan.

Tri prelida iz op. 23 u solo izvođenju Aleksandra Madžara, produbljuju još i dalje taj poentilistički precizan i hipnotišući instinkt, što se sliva u linije potpuno nepredvidljive uzbudljivosti. Madžar ovde nekako utiče na zvuk i njegove čudesne metamorfoze još pre nego što i spusti ruke na klavijaturu, jednako kao i u trenucima kada je već napustio dirke. To poigravanje zvučnim energijama u vazduhu, trenutno oblikovanje tona od onih čestica koje se već rasipaju naokolo, delovanje na njih i nakon što su odsvirane i razasute – zaista je neponovljivo majstorstvo da sa njim na kraju dana budete suočeni. Zato će Simfonijske igre okončati u slavi ovaj metafizički virtuozitet, tu moć da se blistavost ideje u jednom prećutnom interpretativnom dijalogu sroči u stvarnosti i istog časa pretvori u neuhvatljivu misao, sliku mašte zvuka što opstaje zadugo, dočekujući u punom sjaju sve ono što sledi. Bio je ovo događaj od posebnog kulturnog značaja, toliko raritetan, apsolutno nezaboravan.