Maestralno pogrešan potez jednog maestra

Događa se bunt protiv neuslova, laganja, ponižavanja, prljavštine, kao i vapaj da se ono što jedino valja a to je, o paradoksa, umetnost, ne menja i ne dira. Događa se oživljena vera da možemo, smemo i umemo. Paradoks pominjem jer je neobično da u svim tim neuslovima umetnost opstaje i dešava se. A desila se uz pomoć našeg direktora drame Željka Hubača, koji je nivo našeg repertoara podigao do estetskih i umetničkih ravni visokog kvaliteta. Uvek može više i bolje. A bilo je i tu povremenih omaški. Bilo je i sjajnih trenutaka, ranije. Ipak, nikada ovako kontinuirano, čvrsto i hrabro. Željko je dovodio najbolje reditelje iz Srbije i regiona, koji su relativno klasičan repertoar čitali na nov, savremen i hrabar način. I sve to sa izgrebanom scenografijom, pacovima po ćoškovima, bez sapuna, sa malim platama, nezadovoljnim šminkerima, garderoberima, rekviziterima. A ipak, svi oni izgaraju za te predstave. Često mi se dešavalo da, kada završimo predstavu, aplauz bude katarzičan, a ja se osetim nekako čudno poniženom. Budem zgrožena što, kad upitam zašto nešto nije funkcionisalo, dobijem odgovor da nije prošlo na tenderu. Dođe mi da odem i kupim sebi marker kojim pišem u predstavi, čarape, vreću za pesak, karmin, materijal za haljinu… Prođe me jeza kad se setim olupane i ulupane scenografije ili toaleta u kome nisam oprala ruke posle predstave jer nisam imala čime. Plače mi se kad čujem da su kolege na gostovanju smeštene u hotel sa buvama. Da smo na prestižni festival MESS u Sarajevo poslati sa pogrešnim plakatom za drugu predstavu i izvodom iz kritike predstave istog imena koja se igrala početkom 20. veka. Da nam je vizuelni identitet pozorišta mnogo lošiji nego što bi u 21. veku mogao i morao da bude. Da nam jedan od bifea liči na železničku stanicu. Da isti kostim u kome igram već 17 godina nikako da se obnovi. A aplauz je ipak bio ogroman. I umetnost se ipak desila. A zatim, maestro upravnik jednog dana odluči da i to ukine. Da ukine ono što tamo najviše valja. A to je repertoar. Da promeni vizuru dramskog repertoara. A pre svega našu veru da ipak MOŽE. Maestralno pogrešan potez jednog maestra. Nije znao da je strah od ubijanja vere jednog umetnika jači od njegovog straha da se pobuni. Na sreću, tih umetnika nije bilo malo, iako smo prozvani šačicom nezadovoljnih građana iza kojih stoji politička opozicija koja ne može da pređe cenzus. Nema tu te i takve politike koju želi da nam prilepi. Razlozi su isključivo ljudski i umetnički. Iako za sve može da se kaže da je politika, verovatno i jeste na neki način, ali ne u našem kontekstu i našim motivima. Dugo postoje problemi u kući. Počeli smo čak i da izbegavamo da odlazimo u naš pozorišni klub jer tamo susrećemo nepoznata lica koja su tu svratila da se zagreju pre odlaska na splavove. Jedne godine igrala sam predstavu 13. januara. Popela sam se na piće nakon predstave i zanemela. Oko nas slavila se Srpska nova godina. A slavila je gomila nama nepoznatih ljudi i osećala sam se kao uljez na noćnom splavu. A nekada su tu glumci pozorišta slavili zajedno Srpsku novu godinu. Sada nije bilo glumaca osim nas nekoliko iz predstave koja se igrala to veče. Ko je to dopustio?! Krade se, a nikom ništa. Kaže, glumci lažu. Nailazim na neprijatne komentare publike po toaletima, na primer „Sramota, ovo je Narodno pozorište“. Nisam se nijednog momenta zapitala da li je sve ovo uzaludno, jer koja je poenta da na mikrofonima na sceni glasno ispitujemo stvarnost ako stvarnost nemo posmatramo i bučno trepćemo. A najužasnije od svega su uvrede upravnika nakon dizanja našeg glasa. Direktor drame je „nameštao sam sebi nagrade“ iako se doskora taj isti upravnik ponosio istim. Baš je ružno i tužno sve to. I, umesto da sada spremamo novu predstavu i radujemo se tome, mi većinom sve svoje vreme trošimo na ovu borbu. Sve nas je više, pridružuju nam se i ostali članovi Drame, organizatori, obućari, šminkeri. Verujem da ima još mnogo nezadovoljnih, ali se iz nekog razloga plaše da reaguju. Nikog ne osuđujem samo se nadam da će oni koji treba da nas čuju, čuti i reagovati. Ideju štrajka smo odlagali, jer smatramo da, uprkos svemu, treba da radimo i da igramo. Kulturno smo se obratili javnosti, digli glas sa činjenicama i istinom, trudeći se da ne budemo lični niti ostrašćeni. Štrajk je mera na koju zakonski imamo pravo i koja je ekstremna kao legitiman izraz nezadovoljstva u demokratskom društvu. Dakle, naš sledeći korak je štrajk ukoliko se ne ispuni naš zahtev, a to je ostavka Dejana Savića kao i propitivanje smene Željka Hubača. Taj zahtev je potkrepljen mnoštvom razloga koje smo toliko puta ponovili da nije umetnički sad ih sve ponovo nabrajati.