Maestro koji je bio zaljubljen u film i život

Vrlo emotivnu posvetu našem Paskaljoneu dao je Pjer-Anri Delo, osnivač sekcije posvećene nezavisnom autorskom filmu, jedne od najvažnijih (pored glavnog takmičarskog programa), na Kanskom festivalu. Ističući da je Paskaljević bio zvezda, sa dva Gran prija u San Sebastijanu, tri Gran prija u Valjadolidu i nagradom za životno delo koju je dobio od Španske kinoteke, koja mu je tada priredila retrospektivu i objavila monografiiju o njegovom delu, Hoze Maria Morales, jedan od najvećih distrubutera (Wanda Vision), najavio je u španskim medijima da će na festivalu u Valjadolidu, koji se održava u oktobru, biti priređen omaž našem velikanu.
Retrospektivu Paskaljoneu, koji je svojim duhom i građanskim aktivizmom Beograd činio metropolom, priredio je i ovogodišnji Leskovački internacionalni festival filmske režije (LIFFE), otvoren 16. septembra, i to kao prošlogodišnjem laureatu Gran prija Živojin Žika Pavlović za životno delo.
A kako za Danas kaže pisac Filip David u svom Zapisu o prijatelju, godina bez Paskaljevića je vrlo tužna. „Gorana sam upoznao pre skoro pedeset godina, kad se pojavio u Dramskoj redakciji Televizije Beograd gde sam bio urednik. Mladi reditelj upravo je završio studije režije u Pragu i došao je sa nekoliko svojih radova, kratkih filmova koje je snimio u toku praških studija. Bili su to veoma zanimljivi i dobro urađeni filmovi, svedočili su o talentovanom reditelju koji je dobro savladao svoj zanat. Tri filma koja je potom uradio za Dramski program TV Beograd, Legenda o lapotu, Sluga i Zemaljski dani teku, bili su veoma zapaženi i sadržavali su Goranovu buduću filmsku poetiku, sve ono što će tokom dolazećih godina osvedočiti njegovo režijsko majstorstvo i učiniti ga jednim od najznačajnijih srpskih, jugoslovenskih i evropskih reditelja.“
Od tih dana, kako navodi David, 1970-ih godina, započelo je i njihovo dugogodišnje prijateljstvo i saradnja koja je trajala sve do Goranovog preranog odlaska. „Učinio je mnogo toga što nijedan reditelj sa ovih naših prostora nije uspeo da učini: osvojio je evropskog Oskara za Bure baruta, njegovi filmovi bili su zapaženi i nagrađivani na velikim svetskim filmskim festivalaima u Kanu, Veneciji, San Sebastijanu, Karlovim Varima i mngim drugim, a imao je svoje filmske retrospektive u velikim gradovima, od NJujorka, do Londona, Kopenhagena i Madrida. Snimao je svoje filmove i u Indiji, Albaniji, Francuskoj, Italiji. Suvišno je pričati o njegovim rediteljskim kvalitetima, a pokazao se u najboljem svetlu i kao uspešan producent većine svojih filmova. Mnogo smo razgovarali o scenarijima, o problemima u realizaciji, često se dopunjujući u predlozima koji su dovodili do pravih rešenja. Goran je bio od onih uvek spremnih da sasluša i poštuje drugačije mišljenje. Bilo je zadovoljstvo raditi sa njim. Nema mnogo pravih, iskrenih prijatelja u životu. U mome životu Paskaljević zauzima mesto pravog prijatelja. Teško me pogodio rastanak sa Goranom. To je veliki gubitak za kinematografiju i veliki gubitak za mene lično“, ističe Filip David.
Za Miljena Kreku Kljakovića, svetski slavnog scenografa, kako navodi, kao da se vreme ubrzalo… „Ne mogu da verujem da je prošlo godinu dana od odlaska mog dobrog prijatelja i vrsnog filmskog reditelja. Ne samo naša, već i svetska kinematografija njegovim odlaskom izgubila je jednog velikana, reditelja koji je magijom pokretnih slika činio čuda. Film jeste umetnost koja ostaje u amanet nekim novim generacijama, nekim novim mladim ljudima, koji će svoju estetiku graditi na temeljima onoga što ostaje iza svih nas. Ali, nama, Goranovim dobrim prijateljima, mnogo nedostaje i njegovo prisustvo.“
Film, prema njegovim rečima, jeste bio njihov zajednički izbor, ali nije bio i jedini momenat koji ih je zbližio. „Zbližile su nas vrednosti u koje smo obojica duboko verovali, i način na koji smo obojica poimali svet. Moje prijateljstvo sa Goranom počelo je sa filmom Varljivo leto 68. i veoma sam mu zahvalan na poverenju koje mi je tada ukazao. Bio sam veoma mlad i još nedovoljno iskusan filmski scenograf. U svojim sećanjima vrlo često se vraćam tom filmu koji u meni danas budi bezbroj različitih emocija – od sreće i radosti što smo ga zajedno radili, do tuge i sete kada pomislim da je to bila naša prva i poslednja saradnja. Sa tim filmom smo nekako postali veoma bliski, mada nas sudbina, bar što se filma tiče, nije ponovo spojila – ali ne zbog toga što to nismo hteli i želeli. Sticaj okolnosti je bio takav da nam se filmski putevi nisu ponovo ukrstili, kako to na filmu obično i biva. Svako je krenuo svojim putem, praveći i gradeći svoju ličnu karijeru. Ali, možda je tako i bolje, jer se pravo prijateljstvo učvrstilo i negovalo van posla kojim smo se bavili. Goran je iza sebe ostavio bogat i značajan filmski opus – najveće i najvrednije domaće i svetske filmske nagrade na kojima bi mu svako od nas itekako pozavideo. Ali, Gorana se s jedne strane sećam kao velikog profesionalca i velikog majstora filmske umetnosti, a s druge, kao običnog, jednostavnog čoveka, koji je u sebi nosio dobrotu i empatiju, i po tome ću ga uvek pamtiti“, kaže Kljaković.
Prijateljstvo producenta Den Tane sa Paskaljevićem takođe je bilo višedecenijsko, blisko i uzbudljivo. „Prošle nedelje vratio sam se iz Dablina, bio sam na utakmici naše reprezentacije, a Irska je za mene sećanje na Gorana. To je zemlja u kojoj je on, posle Srbije, bio najsrećniji i najzadovoljniji, tako mi je govorio, i zato je valjda Srbija igrala nerešeno, nije htela da razbije Irce zbog Gorana. On je u Irskoj snimio nekoliko filmova i stekao veliki ugled, u drami Kako je Hari postao drvo sarađivao je sa svetski slavnim irskim glumcima, Kolmom Minijem, Kilijanom Marfijem, taj film mu je doneo i nominaciju za Zlatnog lava u Veneciji. Moja ćerka, Gabrijela Den Tana, producentkinja čiji filmovi do danas imaju sedamnaest nominacija za Oskara, sarađivala je sa njim kao koproducentkinja. A zaljubila se u filmsku umetnost upravo kroz susret sa Goranovim filmom – bila je tinejdžerka kad smo 1982. u Istri snimali Suton sa Karlom Maldenom, ja sam bio producent, i Goran je do danas ostao jedini reditelj kod koga je igrao jedini srpski oskarovac“, kaže za Danas Den Tana, jedini Srbin koji je član Američke filmske akademije.
NJegova prva saradnja sa Goranom bio je Poseban tretman, sa kojim su 1980. bili u glavnom takmičarskom programu Kana, kada je Milena Dravić osvojila nagradu za najbolju sporednu ulogu. „U delegaciji su bili i LJuba Tadić, koji je bio nominovan za Zlatnu palmu za najbolju mušku ulogu, i Dušan Kovačević, kao scenarista. A da su u žiriju te godine bili ljudi koji su malo više voleli film, a manje politikanstvo, Goran bi osvojio Zlatnu palmu za režiju, za koju je bio nominovan. Ali, mi smo se sjajno proveli u Kanu, a Poseban tretman je posle imao i nominaciju za Zlatni globus.
U sećanju Den Tane, kako ističe, ostala su i njihova druženja u Holivudu. „Bio je gost u mojoj kući, i u vilama mojih prijatelja, i kao vrlo duhovit i topao čovek, lako je stvarao prijateljstva. Znao je lepo da priča, o sebi najviše, i to je sa takvim humorom umeo da spakuje da sam se ja uvek smejao i onim pričama koje sam nekolko puta već čuo. S Goranom nikada nije bilo dosadno – bio je svetski čovek, sjajno obrazovan i van filmske struke, neko ko je pripadao svim kulturama, a ono što ga je posebno izdvajalo bila je ta njegova osetljivost i empatija prema ljudima sa margine. Voleo je Cigane, to mu je ostalo iz Niša, gde je odrastao, i kupovao je po ulicama sve što su prodavali.“f

Vladimir Paskaljević: Sećanje na mog oca

U sećanju svog sina, reditelja Vladimira Paskaljevića, koji živi i radi u Kanadi, pored svih onih intimnih stvari po kojima će ga pamtiti, jedno od najdubljih je to što je Goran bio zagriženi filmofil. „Obožavao je da gleda filmove, i voleo je da priča o njima. I imao je začuđujuće dobru memoriju, umeo je da opiše sekvencu filma kog je prvi i poslednji put video sedamdeset i neke godine. Danas ćete retko naći reditelje koje zaista interesuje film, štaviše! Uspešni reditelji danas na master klasovima pričaju o politici, o tome kako sve pokupiti novac iz kog fonda, kako sklopiti koprodukciju, i ko je ko na kom festivalu. Obojica smo smatrali da je film kao umetnost u opasnosti, jer je u toku bifurkacija na totalno komercijalno smeće na jednoj, ili umetničarsko podilaženje birokratskim državnim fondovima, na drugoj strani. Sarađivao sam s njim u nekoliko navrata, u montaži, a u Optimistima su bile moje originalne priče“, kaže Vladimir.
Goran je, kako ističe, imao još jednu posebnost. „Od prvog do poslednjeg filma, za svoje junake uglavnom je birao ljude sa margine čiji se glas ne čuje, životne autsajdere koje društvo ne primećuje i odbacuje. On je skretao pažnju na njih, i bar u tih sat i po vremena koliko traje film, činio ih je vidljivim. Snimio je osamnaest igranih filmova koji su naizgled različiti, ali u svakom od njih najvažnija mu je bila sudbina tih malih ljudi – šta ih muči, i šta ih čini srećnim, koliko ih socijalne i političke prilike u kojima žive menjaju. U tim filmovima puno je lirike, empatije, ali i humora, i možda je to glavni razlog što se čitave scene njegovih filmova i dan-danas pamte i citiraju u narodu koji se u njima pronalazio“, ističe Vladimir Paskaljević.

Jelica Rosandić: Prijateljstvo – zanat najstariji

Jelica Rosandić, izvršna producentkinja Paskaljevićevih filmova, kaže da je za nju i celu ekipu njegovih saradnika ova godina obeležena tugom. „Sećanje na devetnaestogodišnji zajednički rad sa Goranom ispunjeno je, pre svega, njegovim gospodstvenim majstorstvom da pokaže i da stvori neka lepa osećanja. Gotovo uvek je imao tu mudru ozbiljnost i veštinu da vrati odlutale ili izobličene emocije na polje dobrote, na pozitivnu energiju, radost, smeh, i da čak i najobičnije situacije pretvara u neke svečanosti i praznike. Goranova zavodljivost lepotom života, prijateljstva, ljubavi, plemenitosti, obećanja koja je uvek ispunjavao, čine neizbrisivo sećanje na njega i njegovo izuzetno stvaralaštvo. Goran je zaista živeo aforizam Prijateljstvo – zanat najstariji, koji se danas, nažalost, više i ne čuje, a kamoli primenjuje. Zato je njegova umetnička veličina jednaka veličini njegove ljudskosti, što se ne dešava baš tako često. Goran je bio poseban po mnogo čemu, romantičar koji je verovao da dobrota, čestitost i umetnost uvek moraju da idu zajedno, ruku pod ruku. Zato je za njim ostala i tako velika tuga“, ističe Jelica Rosandić.