Foto: Ljubaznošću: S. PopovNaše pravo da znamo, studiramo i završavamo fakultete možemo da zahvalimo još jednoj neobično odvažnoj ženi – Magi Magazinović (1882-1968).
Do nje, studentkinje su u Beogradu mogle da slušaju predavanja i polažu ispite kroz kolokvijume, ali bez indeksa i prava na diplomu i zvanje.
Tako je ženama „omogućavano“ da se obrazuju, ne bi li vaspitavale i odgajale decu, bile negovateljice i učiteljice, ali bez mogućnosti da se zaposle i finansijski emancipuju.
Junakinja naše priče, studentkinja filozofije u klasi čuvenog profesora Branislava Petronijevića, izborila se za pravo da dobije indeks i polaže ispite pred komisijom, baš kao i njene kolege.
A onda je Maga upisala i Pravni fakultet, ne bi li Srpkinjama prokrčila put do ovog, do tada ženama nedostupnog bastiona muške moći i autoriteta.
U tom osvajanju ženskih sloboda, Maga Magazinović zaposlila se kao prva žena u Narodnoj biblioteci, ali i kao prva žena u listu „Politika“ i kao jedna od prvih novinarki u Srbiji.
U svom prvom članku iz 1905. “Obrazovanje ženskinja u Srbiji”, apostrofirala je ključni problem: ekonomsku zavisnost koja ženama onemogućava pravo na obrazovanje, ali i položaj udovica i razvedenih žena koje se same izdržavaju.
Maga Magazinović bila je prva srpska moderna plesačica i teoretičarka plesa, koji je učila kod čuvene Isidore Dankan.
Prva je u konzervativnu beogradsku čaršiju donela modernistički pristup umetnosti – bio je to snažajan zamajac modernizaciji srpskog patrijahalnog društva uopšte.
Jelisaveta Načić (1878-1955) bila je prva žena koja je na Tehničkom fakultetu Velike škole u Beogradu, sa prvom generacijom studenata upisala arhitekuru, do tada strogo muško zanimanje. 1900. postala je prva žena arhitekta u Srbiji, ali i među prvima u Evropi.
U toj patrijarhalnoj Srbiji, u tom trenutku svega je 7,4 odsto žena pismeno (muškaraca duplo više – 15 odsto). Ako su se žene i školovale, bilo je “prihvatljivo” da budu učiteljice, ali inženjerke arhitekture – nečuveno.
Priča kaže da je ocu koji se protivio Jelisaveta odvažno odbrusila „platiću svoje školovanje od svog miraza”.
Danas, kad se osvrnemo na sve što je Beogradu ostavila prva srpska arhitektica – sve su zaštićeni spomenici kulture, tj. kulturna dobra.
Koliko bi i Beograd i Srbija izgubili da su sve ove žene poslušale svoje očeve, braću, muževe…
Koliko je hrabrosti i odvažnosti trebalo svakoj od njih da poslušaju sebe, ne bi li osvojile to elementarno ljudsko pravo da učiš, obrazuješ se, radiš, živiš od svog rada…
To je nama njihova borba dala…
Jelisaveta Načić bila je i prva žena u Srbiji zaposlena u državnoj upravi (gde je odradila pripravnički staž), no zbog neodsluženog vojnog roka ni ona tu nije mogla ostati, baš kao i Draga Ljočić, i mnoge druge žene za koje nismo čuli.
A kakav je tek skandal u ovoj našoj mizoginoj čaršiji bila prva doktorka nauka u tadašnjoj Kraljevini SHS Ksenija Atanasijević (1894-1981).
Čak se i čuveni Milutin Milanković šovinistički podsmehnuo našoj junakinji kad je pred dupke punim amfiteatrom Filozoskog fakulteta uspela da reši gotovo nerešivu smicalicu iz geometrije na odbrani svoje doktorske disertacije o Đordanu Brunu.
Zaprepašćen genijalnošću njenog uma, Milanković je cinično procedio ispitnom odboru: „Kolega, da li je sve u redu sa hormonima vaše kandidatkinje?“ aludirajući na njenu „mušku pamet“, koja je l’ te nije pristajala ženskinjama.
Najpoznatija srpska filozofkinja, Ksenija Atanasijević, bila je i prva žena izabrana za docentkinju na Univerzitetu u Beogradu.
Etnolog dr Tihomir Đorđević joj je te 1924. godine poželeo dobrodošlicu u mizogini profesorski lobi: “Čestitam koleginice. Dobrodošli u pakao”.
I bi pakao – posle brojnih ispada i otvorene netrpeljivosti, prva docentkinja Beogradskog univerziteta lažno je optužena za plagijat.
Osam godina trajala je spinovana kampanja i kleveta o plagijatu, dok Ksenija Atanasijević nije podnela zahtev za prevremeno penzionisanje.
Opet ironično, u to vreme, Enciklopedija Britanika uvrstila je njenu doktorsku disertaciju o Đordanu Brunu u relevantnu literaturu.
Odbila je da potpiše Nedićev Apel srpskom narodu, koji je od srpskih intelektualaca tražio da pruže podršku okupatoru (koji su uzgred potpisali mnogi srpski intelektualci poput Milutina Milankovića, Aleksandra Belića, Veljka Petrovića, Tome Rosandića, ali brojnih episkopa SPC).
Bila je među prvima kako u nas, tako i u Evropi, koji su pisali protiv nacionalsocijalizma i osuđivali progon Jevreja.
Hapsio ju je Gestapo, a potom i komunističke vlasti.
Njen nekadašnji kolega, dekan Filozofskog fakulteta, predsednik komisije za ratne zločine, tražio je za Kseniju Atanasijević smrtnu kaznu.
Po izlasku iz komunističkog zatvora, oduzeta su joj građanska prava, zabranjene knjige.
Danas, jedna od najumnijih i najobrazovanovanijih Srpkinja i jedina naša naučnica citirana u Enciklopediji Britanika, nema grobno mesto, jer je pohranjena u masovnoj grobnici bezimenih i zaboravljenih (kako nije imala potomaka, grobno mesto nije imao ko da održava, te je ekshumirana).
U svojoj autobiografiji je zapisala da “više od svega, želi da zlo u čoveku i u svetu postane manje.“
Ta misao, rekla bih, bila je životni credo i vodilja svim junakinjama ove naše priče.
Bilo je još žena o kojima sam želela da vam pričam – Anici Savić-Rebac, dr Smilji Joksić-Kostić, neustrašivim, genijalnim ženama i pionirkama obrazovne emancipacije žena u Srbiji…
No neka ostane nešto i za sledeći put, ali i na nama, da istražujemo, da se njima inspirišemo.
Slava im. I hvala… Za sve osvojene slobode koje uživamo danas, zahvaljujući njima…
Smiljana Popov je autorka i urednica serijala „Beograd za početnike“ i „Srbija za početnike“.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
