Magija, misterija i mistika Orijenta u 150 slika

Orijent je od vajkada fascinirao Zapad. Opulentni pregled tematski strukturisane izložbe otvara se u fascinirajućoj panorami motiva, sižea i fabula – u pustolovinama, omamljivim mirisima, zanosnim bojama, običajima, naravima, egzotičnim hramovima, ritualima, scenama sa bazara, u haremu, u hamamu, u scenama sa konjičkih trka i sa folklornih igara, sa kamilama i divljim zverima, sa šarenim ćilimima, obeliscima, evnusima, opijumom, pustinjom i svim opojnim mirisima Arabije – u jednu reč, u ekscesivnim fantazijama luksuza kao na grandioznom platnu holivudskog sinemaskopa u tehnokoloru. Aura mističnog i egzotičnog je bila osnovni atribut Orijenta još od antike (Eshil, Aristotel). To osećanje će u 19. veku načelno biti promenjeno. Napoleonovim pohodom u Egipat razviće se emfatična sklonost ka kulturno-istorijskim korenima u vidu „egiptomanije“. Sa francuskom armijom u Egipat poći će još i armada od 168 istraživača i umetnika. Reč je o „Description de l’Egypte“ (1809-1829) u okviru koga će nastati umetničke slike i fotografije, koje će formirati mnjenje i tradirati specifičnu sliku Orijenta koja će, u vreme kolonijalizma, primiti drugačije konture. Recepcija Orijenta je bila razdeljena. Dok su se jedni radovali putenoj mašti ovaploćenoj u „Hiljadu i jednoj noći“, dotle su drugi bili opčinjeni emocionalnošću kulture koja je dotad smatrana „varvarskom“. Ovde valja podsetiti i na jedan mondenski fenomen toga vremena, na takozvane voyages pittoresques. Paul Kle je putovao u Tunis, a Delakroa u Maroko u potrazi za novim sižeima. Delakroa je akribično beležio utiske u svoje dnevnike, koji će naći vizuelni izraz u akvarelima i crtežima. Odnos svetlosti i boje postaće opsesivna tema, koja će docnije opčinjavati i Paula Klea i Augusta Makea. Sa takvih putovanja su nastali legioni putopisa koji sačinjavaju žanr sui generis. Iako nikada nije putovao na Orijent, Žan Ogist Dominik Engr će se čitavog života njime baviti. Njegove slike su produkti mašte u kojoj se egzotika sjedinjuje sa erotikom.

Iako je umetnost Orijenta među kolekcionarima oduvek bila cenjena, dotle je ona u akademskom fahu istorije umetnosti bila različito vrednovana odnosno bila potčinjena talasima mode. Dve velike internacionalne izložbe su inicirale sistematični diskurs o Orijentu. Najpre velika izložba u London Royal Academy 1984. kao i u Martin-Gropius-Bau u Berlinu 1989. Orijentalizam je najpre bio neka vrsta egzotične, dekorativne estetike u formi takozvanih „Turqueries“ i „Chinoiseries“, čija provenijencija nije nužno morala stajati u vezi ni sa Turskom, ni sa Kinom.

Aktuelna izložba u Minhenu sa remek-delima Engra, Delakroa, Žeroma, Renoara, Klea, Makija, Kandinskog pokazuju Orijent kao višestruku umetničku temu u čitavoj Evropi u toku 19. veka – od Francuske revolucije do Prvog svetskog rata. Sve slike ove izložbe naglašavaju internacionalnost Orijenta u Evropi kroz mnogobrojne socijalne, političke, etničke i religiozne aspekte i odnose. U našem globalizovanom svetu 21. veka Istok i Zapad se sučeljavaju kroz različite predstave (Clash of Civilizations). U vehementnim polemikama u vezi sa „burkama“ i „minaretima“, nedostaje Geteova opuštenost i suverenost. Ova izložba je plod višestranog zajedničkog napora, te na prvom mestu valja istaći kooperativni duh muzeja u Belgiji i Francuskoj – Musées Royeaux de Belgique iz Brisela i Musées de Beaux-Arts u Marseju.

Orijent je bio i ostao projektivna ravan za neizoštrene čulne fantazije i mentalno vijanje između jave i sna, kao u „Hiljadu i jednoj noći“, neka vrsta šifre za bajkoliku čarobnost arabeski i simbol neukrotive, omamljive i lascivne divljine koja u svojim nedrima skriva neizmernu raskoš boja, mirisa, ukusa i opojnu lepotu volšebne egzotike. Opojnost estetike, zagonetnost mistike i čulnost magije Orijenta je štedro predstavljena na ovoj izložbi, koja zavređuje superlative.