Magija saopštavanja

Opera Sankt Peterburga, u okviru svoje međunarodne turneje, a povodom 150 godina Narodnog pozorišta u Beogradu i dve decenije Opere i teatra Madlenianum, izazvala je svojim aktuelnim gostovanjem zbilja veliko interesovanje. Izvođenjem opere „Faust“ Šarla Gunoa na Velikoj sceni „Madlenianuma“, ovaj ansambl očarao nas je, oduševio i učinio da velika operska dela budu savršeno razumljiva i opčinjavajuća, ne samo za klasično obrazovanu muzičku publiku, već i za svakog iskrenog ljubitelja; tačnije, za ljubitelja željnog raskoši one starinske umetničke lepote, bez presudnog prisustva tehnoloških pomagala, uobičajenih već u današnjici.

Stvarna moć odnegovanih ljudskih glasova, delikatnost kretnji odabranih tumača na sceni, blistavost kostimografskih, koreografskih i scenografskih rešenja te neupadljiva, a koliko samo delotvorna prisutnost orkestarskog mehanizma kao nekakvog nevidljivog zvučnog podstrekača radnje pred našim sluhom i vidom (glavni dirigent Maksim Valjkov) – bili su perfektna demonstracija jednog superiornog pristupa operskom poslu u novom i – kazali bismo, svakom drugom milenijumu.

LJudska priroda i njene tajanstvene snage što potiču iz talenta i stvaralačke požrtvovanosti, rečju, u osnovi su svakog dela vrednog divljenja.

Pa, tako i ovde. Jer, upravo istančano rediteljsko razmatranje Jurija Aleksandrova – nacionalnog umetnika Rusije, osnivača i stalnog umetničkog rukovodioca teatra Opera Sankt Peterburga – onih zaista večnih ljudskih dilema, koje se tiču suštine unutrašnjeg života svakog (ne)običnog pojedinca, a zatim i uzajamnih odnosa beskrajnog onostranog i kratkotrajnog zemaljskog, mladosti kao amblema snage i starosti kao navodnog iščeznuća svakog zadovoljstva srca, mamljive privlačnosti mladićstva naspram propadanja lepote u zrelosti životnog puta… ah, još koliko bismo mogli da nabrajamo, naročito danas kada je biti u godinama – sa svim pratećim posledicama po spoljašnji izgled, te onim opštim opadanjem telesnih ‘performansi’ pride, kako se barem tvrdi – gotovo neka vrsta sramote i povod zamiranja radosti u ljudskom biću, štaviše moguće opravdanje za eliminaciju samog razloga njegovog daljeg postojanja.

I, ako čitajući sve ovo, pomišljate najpre na žene kao onaj navodno ‘slabiji pol’, te nemoćan valjda zato da odoli ulepšavanju po bilo koju cenu, tek da se samo nekako spase još bar koji atom iščilelih čari – obratite dobro pažnju: ovde je muškarac, to jest Faust, onaj koji vapi za ponovnim vraćanjem nevinosti mladih dana i uzbuđenjem ljubavi, dok zaziva mračne sile pakla! Toliko o tome ko više žudi za regeneracijom, pa koliko da košta!

Opera Sankt Peterburga i njen umetnički rukovodilac Jurij Aleksandrov, operu „Faust“ Šarla Gunoa osavremenjuju na delu pred nama do jednog umesnog nivoa. Zna se šta danas može biti efikasnije, upečatljivije, začudno u odnosu na ono već dobro poznato, tradicionalno, da ne kažemo baš i konzervativno.

Postoji, dakle, izvestan dragocen stepen teatarske oslobođenosti i davanja mašti na volju u tom smislu ovde kao jarkog pogonskog goriva, recimo kroz živopisan video rad u pozadini ili situiranje radnje u kakav naučničko-bolnički laboratorijum; ima erotiziranja pojedinih detalja kao vrste umetničke provokacije, brutalnog ogoljavanje istine koja nenadano ume da nas u publici zaprepasti i prene, a zatim i sasvim modernog stavljanja akcenta na sudbinu žene u ma kom vremenu, te na solidnost njene nepokolebljivosti uverenja u srcu uprkos svemu, takođe.

No, divota glasova protagonista, među kojima prosto ne znamo koga da prvo pomenemo – Fausta Sergeja Aleščenka, Mefistofelesa Jurija Borščova, Margaretu Tatjane Kaljčenko ili Zibela Larise Pominove, da i ne govorimo o potresnom Valentinu Vladimira Celebrovskog, atraktivnoj Marti Natalije Vorobjove i stamenom Vagneru Antona Morozova, ili o prefinjenom Horu što pleni i svojim umećem plesa – razlog je zbog kojeg ovog Gunoovog „Fausta“ slušate i posmatrate, tokom zapravo više od tri sata njegovog trajanja, kao da promiče za kakav malecni niz trenutaka.

Magija saopštavanja kojom ljudsko telo raspolaže, naročito među svojim izabranim umetničkim besmrtnicima, jedno je od zaista najneverovatnijih čovekovih moći. Veličanstvene, premda samo varljive fatamorgane mračnih sila, stvarno nemaju nikakve veze sa tim.