Slovenačka rediteljka Maja Doroteja Prelog povodom svog filma “100 godina” prikazanog na 20. Slobodoj zoni: Bolest je potpuno okrenula naše uloge u vezi

Reč je o ostvarenju u kojem pratimo Blaža, koji nakon što je preživeo dijagnozu neizlečive bolesti, kreće na iscrpljujući slavljenički Điro d’Italia sa svojom partnerkom, rediteljkom Majom Dorotejom Prelog, čiji je zadatak da s njim zabeleži trijumfalnu biciklističku turneju.

Ono što je prvobitno bilo planirano kao vožnja od Dolomita do Sicilije, kako bi povratili kontrolu nad svojim životom i proslavili prevazilaženje njihovog najvećeg straha, ubrzo postaje putovanje samootkrivanja za par.

– Ispod površine naizgled jednostavnog dokumentarca pojavila se druga priča, ona koja je odražavala složenost naše veze. Naš trijumfalni projekat naišao je na emotivnu prepreku, i film i naša veza počeli su da se raspliću u realnom vremenu, pred kamerom i našom ekipom – objašnjava Maja Doroteja Prelog u razgovoru za Danas.

Prema njenim rečima, Blažove potisnute frustracije i nasumični izlivi besa, koji su se ranije dešavali, pretvorili su je u pasivnog posmatrača mnogo pre bolesti i mnogo pre nego što je postala njegova negovateljica.

– Film je možda najviše o tome ko sam ja kao individua u tom partnerskom odnosu. To je priča o traganju za sopstvenim identitetom u jednoj posvećenoj vezi koja traje već jako dugo godina i za mene je to bilo ponovno upoznavanje mene same kao osobe – kaže Danasova sagovornica.

Dodaje da je već pre puta s Blažem, osetila strah i sumnju da će možda baš na tom putu isplivati stvari koje su bile pod tepihom.

– Nisam želela da o tome pravim film, ali izgleda da je to čučalo i vrebalo negde duboko u podsvesti – kaže režiserka.

Upitana zašto je bolest okrenula njihovu vezu naglavačke, Maja odgovara:

– Bolest je pokrenula taj proces jer su se tada potpuno promenile naše uloge u odnosu. Do tada je Blaž bio taj koji vodi a ja sam ga pratila, a nakon saznanja o bolesti ja sam postala ta koja vodi život u metaforičnom smislu jer sam prvi put osetila snagu koje nisam bila svesna.

U jednoj sceni u filmu Maja citira Markesa, koji kaže da nije onako kako se dogodilo nego onako kako pamtimo. Dodaje potom, da se Blažove bolesti seća kao nečeg lepog.

– Zvuči kontroverzno, ali ponavljam tada sam otkrila da imam snagu za koju nisam znala da postoji u meni. Kada je Blažu dijagnostifikovana leukemija došla sam u prazan stan, legla na joga prostirku i počela da plačem. Nakon toga sam najednom osetila kao da mi je 100 tona palo sa tela i shvatila sam da postoje stvari na koje mogu da utičem i da postoje stvari na koje ne mogu da utičem. To me je osnažilo i kao nikad pre nisam toliko jako verovala u nešto. Sve mi je najednom u životu bilo jasno, nije bilo više pitanja, ni filozofiranja. Možda taj period tako pamtim i zato što sam prvi put videla Blaža nežnog i predanog, koji je srcem bio tu, u njegovim očima sam videla toplinu i osetila veliku povezanost. Bilo je strašno ali bilo je i puno lepih stvari. Ja sam se osećala kao neki super heroj kad bih dolazila kod njega u bolnicu donoseći mu ne samo ručak nego pre svega sebe – priseća se Maja Doroteja Prelog.

Ono što je, međutim, nagrizalo njihov partnerski odnos pre bolesti je da je Maja postepeno bledela kao ličnost.

– Bila sam mnogo, mnogo mala u toj vezi. Povukla sam se u sebe, nisam umela jasno i glasno da kažem neke stvari i gubila sam svoj identitet. Kada su doktori konačno otkrili šta je sa Blažom bilo mi je lakše. Pre toga, četiri meseca on je bio bolestan i nije se izlečio, a nije hteo da ide kod doktora. Prestala sam i da ga teram da ide na preglede, a onda su doktori najzad dijagnostifikovali problem koji je počeo da rešava i ide ka izlečenju. Bio je u sigurnim rukama – objašnjava gošća iz Slovenije.

Na konstataciju da se negde podrazumeva da kada neko teško oboli sve bude podređeno toj osobi iako i zdravi, na neki način, oboljevaju kada im je neko s kim su bliski bolestan, Maja smatra da svako o tome treba da donese odluku.
– Niko od nas ko nije bolestan nije obavezan na to da podredi svoj život onom ko je bolestan i svako o tome treba da donese odluku o tome da li ostaje uz tu osobu i prilagođava svoj život tome ili to ne može. I, ne bi bilo fer da ikoga osuđujemo i one koji odu i one koji ostaju. Ali svakako da je ta situacija veoma stresna psihološki i da je važno da čovek potraži tada terapeutsku pomoć – konstatuje Maja.

Njeno postepeno nestajanje u partnerskom odnosu, ima, naravno, veze i sa stereotipima rodnih uloga.

– Mi smo školski primer patrijarhata i šta partrijarhat čini odnosu između muškarca i žene, pre svega mislim na one stereotipe, da muškarac mora uvek da bude jak, da vodi, a da žena ide za njim i podržava ga, da bude njegov pratilac – ukazuje Maja.

Iz iskustva stvaranja filma, kako dodaje, shvatila je da su Blaž i ona savršen par ličnosti u kome će se lako razviti podela uloga u kojoj je Blaž dominantan, a ona njegova negovateljica, koju je strah da zbog takvog njegovog statusa da reaguje.

– Takvo teško iskustvo bolesti s kojim smo se suočili sigurno utiče na odnos, ali to nije nešto što te definiše. Ono si što si bio i pre bolesti – smatra Maja.

Upitana zašto je u jednom intervjuu kazala da ipak oseća krivicu i kao da počinila izdaju Maja odgovara:

– Najviše zbog toga što nisam uspela da uradim taj trijumfalni fim za nas, za Blaža i za mene jer to je bila moja prvobitna namera i to je bio naš životni projekt. Zbog toga sam bila i ljuta.

Što se tiče Blaževih reagovanja na film, Maja objašnjava da je njegov generalni stav da ako želiš da staviš svoju utrobu u njega, onda za to moraš da imaš petlje do kraja, a to je bila i njihova prvobitna odluka, još pre nego su počeli sa snimanjem.

– Blaž nije učestvovao u montaži, ništa nije cenzurisao, ja sam objašnjavala šta se dešava, da priča nije više o tome o čemu smo mislili da će biti na početku, da je više o našem odnosu. Podržao me je i zbog toga ću mu zauvek biti zahvalna. Kad je pogledao film, ipak, ga je sve to pogodilo. Gledali smo ga kod kuće kad sam se vratila iz Beograda gde sam završila montažu sa Urošem Maksimovićem i Blaž je plakao, smejao se, imao je različite emocionalne reakcije što mi se dopalo . Na kraju mi kaže: „Znaš Majo, film nije dobar“ (smeh). Ali zato što se on ne sviđa samom sebi kako se poneo u određenim situacijama, iako su prošle tolike godine – objašnjava Maja Doroteja Prelog.

Znatiželja

Upitana da li je važno za čitaoce Danasa da znaju jesu li ona i Blaž i dalje zajedno, Maja odgovara da misli da to nije važno. Na opasku da ipak udovolji ovdašnjoj radoznalosti i da taj podatak ne moramo staviti u tekst Maja odvraća da je preliminarno “ upozorena“ da bi publici ovde to moglo biti bitno i da bi se radovala da su ona i Blaž zajedno za razliku od gledalaca u Luksemburgu kojima to nije bilo bitno. “Ma, stavite slobodno (smeh) Mi smo zajedno“, rekla je Maja.

Moj lični vulkan

Budući da su u filmu “100 godina” prikazani veličanstveni pejzaži, koji su nekad u potpunom saglasju a nekad u potpunoj suprotnosti sa raspoloženjem glavnih junaka pitanje za Maju je bilo da li bi mogla da izdvoji jedan koji je najviše u skladu sa njenim emocijama. “Mogu da budu svi, ali mi je možda najlepši prizor vulkana koji mi se čini da je najsinhronizovaniji sa mojim ličnim svetom. Kada bi me pitali da sam mogla da biram, da se ovaj film desi ili ne, moj odgovor bi bio uvek bio ‘da’. Jer ne znam da li bih danas imala toliko snage i imala samopouzdananja u sebe, u svoju profesiju…Verovatno bih još uvek bila ona mala miška negde u sebi – zaključuje Maja.

Intezivno s Lajbahom

– Sarađivala sam s Lajbahom 2016. i 2017. godine. Režirala sam za njih dva spota „We are Millions and Millions are One“ i „Eurovision“. Potom se Blaž razboleo. Uglavnom saradnja s Lajbahom je uvek intezivno, ali divno iskustvo jer „the man behind it all“ je Jani Novak (Ivan Novak prim. A.Ć). On je super čovek i pun znanja i iskustva: Meni i Blažu mnogo znači i čekamo da sad dođe na našu premijeru u Ljubljani i vidi film – ispričala je Maja Doroteja Prelog