Maja Iskra: „“Aperkat” je oda Dorćolu devedesetih, to nije ovaj džentrifikovani, luksuzni Dorćol od danas“

Na koricama ovog izdanja stoji da je pred nama snažan i emotivan roman o odrastanju jedne devojčice u Beogradu na donjem Dorćolu čiji odnos sa ocem i surovom sredinom pravi od nje neku vrstu savremene Amazonke.

Knjiga ne govori samo o njoj već i o svim mladima koji su odrastali tokom devedesetih, kada su udarci bili sastavni deo stasavanja.

O ovom vremenu, kao i svemu onome zbog čega su deca pogotovo devojčice tada svoj modus opstanka videle u neprestanoj borbi, zašto nisu pristajale da budu žrtve, zašto su braneći svoje dostojantvo i „ujedale, ako mora“ govori Maja Iskra.

Da krenemo od naslova, zašto baš Aperkat, od svih ostalih udaraca koje pominjete u knjizi?

– Aperkat je jedini udarac koji načelno usmeravamo ka samima sebi. Jedini način da ostanemo na nogama jeste da tim istim udarcem usput “zahvatimo” protivnika. Pesnica je uperena ka bradi protivnika, ali je udarac polukružan i desi se i najboljima, pa i svetskim šampionima, da aperkat upućen protivniku na kraju zadaju sebi.
Fascinira me kada se životne istine sakriju u običnom šahovskom potezu ili udarcu.
Borba protiv drugih je uvek u isto vreme i borba protiv same sebe.
Otuda “Aperkat”.

Vaša knjiga govori o odrastanju jedne, kao i mnogih drugih devojčica, kao i dečaka tokom devedesetih. Zašto vam je bilo važno da ispričate priču o deci iz tog vremena?

– Period odrastanja za mene je neiscrpan izvor inspiracije. Moje detinjstvo nikada neće izgubiti svoju dramu, svoju mistiku i svoju težinu. Devedesete su bile period opšteg bezumlja. Godine bez duše. Odrastali smo okruženi svirepošću, hladnoćom i zlom. Takve životne okolnosti nameću neprestane “lakmus probe” ljudskosti. Kristališe se, neminovno, “ko je kakav”. Deca se u periodu zgušnjavanja sivila brže formiraju kao ljudi – ovakvi ili onakvi, čvrsto sam uverena u to. Aperkat je, u tom smislu, roman u potrazi za humanom elegancijom, za ljudskošću, tamo gde je na površini nema.
Naime, već su tada, u periodu osnovne škole, postojale izrazito snažne međuljudske spone. Bezizlazne situacije vodile su nas, decu, ka neobično jakim vezama.
U našim malim, bizarnim svetovima, poluizduvanim balonima bez sjaja sa nečije tuđe žurke, smestio se čitav spektar snažnih osećanja i svi elementi čojstva, izdajništva ili solidarnosti.
Napisala bih čitav roman samo o pogledu dvoje dece, oči u oči, pred borbu.
U taj pogled stanu i sav smisao i sav besmisao ovog sveta.

Glavnoj junakinji ove priče jedna od omiljenih igara je između dve vatre jer je ona metafora o njenom životu. Šta je specifičnost tog međuprostora?

– Specifičnost je da u njemu nema zaleđa. Vatra je sa svih strana, a istovremeno nema topline doma. Postoji samo neprestana izloženost i smena bojnih polja: u kući, u školi, na ulici.
Na Dorćolu je tih 90ih bilo mnogo hrabre dece. Posebno su mi fascinantne bile devojčice. Neretko su bile ogrubele i uterivale su strah. Odrastale su u okrutnim okolnostima i pronašle su svoj modus opstanka – neprestanu borbu. Drago mi je da sam kroz “Aperkat” uspela da sačuvam od zaborava makar neke od njih. U romanu su upravo onakve, kakvima ih pamtim sa Dorćola: asertivne, borbene, ne pristaju da budu svedene na žrtve. Bore se za sigurnost i za svoje dostojanstvo. Ujedaju, ako mora.
U svom osvrtu na Aperkat, Milan Miki Aranđelović napisao je da je Aperkat simbol pobede jedne gerenacije nad lošim okolnostima i posveta svima onima koji nisu odustali.
Ja bih dodala: i onima koji su odustali.

Junak romana je i Dorćol, čuveni beogradski kraj na koji i oni odavde i oni koji u Beograd dolaze imaju različite asocijacije. Zašto je vama bilo važno da radnju smestite baš ovde?

– Smatram da mikrokosmos kraja / hood-a u velikoj meri oblikuje osobu i njen karakter. I koliko je specifičan, toliko je i univerzalan.
(Donji) Dorćol je kraj u kom sam odrastala, u kom sam provela svoje formativne godine i za koji sam vezana nevidljivom pupčanom vrpcom. Na Dorćolu sam, u suštini, postala ono što sam danas. Sva sam umršena u njega, u njegove ulice, fasade i u svoja sopstvena sećanja. Osećam ogromnu ljubav, ali i istovremenu mučninu pri pomisli na sve nepravde kojima sam svedočila. Te scene mi se uvek iznova i iznova odigravaju pred očima. To neretko bude izrazito telesno iskustvo.
U tom smislu mi je bilo prirodno da radnju romana smestim upravo tu.
“Aperkat” je svojevrsna oda Dorćolu, premda, prikazan kroz prizmu devedesetih to sasvim sigurno nije ovaj isti džentrifikovani, luksuzni Dorćol od danas.

Nakon tragedija koje su se desile u maju ove godine, kad su se ljudi koliko toliko dozvali od prvog šoka, bilo je mnogo onih koji su konstatovali da je bilo pitanje samo kada će ovde decenijama gomilano nasilje i bes eksplodirati u nekakav strašan događaj. Vaša knjiga je puna nasilja i udaraca na sve strane, od zlostavljanja životinja, preko vršnjačkog nasilja, svirepih profesora, okrutnih roditelja. Zašto ste izabrali tako direktan način da ga dočarate čitaocu?

– Radnja romana se odvija devedesetih u Beogradu, kada je nasilje bilo sastavni deo naših života.
Na beogradskoj promociji u oktobru publici sam prepričavala samo neke od scena kojima sam svedočila kao devojčica na Dorćolu.
Žena, koja sva u krvi drhtavo leži ispred ulaza u zgradu, dok iznad nje stoji muškarac, preteći je gledajući. Razni mladići i muškarci koji u znoju protrčavaju sa pištoljima u ruci. Dečaci koji se iživljavaju nad nedužnim životinjama ili ponižavaju decu koja su “drugačija”. To su bili sve, sve, samo ne prizori kojima treba da svedoče deca od 8-9 godina. Najteže scene se ciljano ne pominju u romanu. U tom smislu su one scene koje sam “ostavila” u Aperkatu samo nagoveštavaj onoga što smo kao deca svakodnevno doživljavali. Puno mi je ljudi reklo da su, tek nakon što su pročitali roman, shvatili koliko su prizora i emocija iz tih istih 90ih potisnuli. Nekad steknem dojam da sam ušetala u 1993 u Beogradu i upalila svetlo.
Istovremeno, takvi istorijski momenti bezumlja su ono u čemu nalazim veliku inspiraciju. U suočavanju sa prizorima iz svoje, pa samim tim i iz kolektivne prošlosti. Svaka nepravda kojoj sam svedočila još kao devojčica ostaje zauvek deo mene i boli me na hiljade načina.

Da li je pisanje ovog romana nešto promenilo u vama? Kako je to što ste svoja sećanja podelili sa čitalačkom publikom uticalo na vas?

– “Aperkat” je samo jedan korak u procesu sublimacije, u kom svoja sećanja i složene emocije prevodim u drugo agregatno stanje, u skulpture. Možda je Aperkat muzej voštanih figura, Madame Tussauds mojih sećanja sa Dorćola devedesetih.
Istovremeno, proces pisanja za mene nije bio katarzičan. Bio je težak, ali samo pisanje me nije vodilo ka nekakvom opraštanju. To ni nije njegova dužnost. Stvari koje nisam mogla da zaboravim ni oprostim pre ovog romana, ne mogu niti želim da zaboravim ni sada.

Pored posvete majci, na početku knjige stoji i rečenica „Ni uz reku, ni niz reku, ja bih preko reke“ Zvuči kao životni moto. Da li je on vaš ili glavne junakinje, da li ga možda delite?

– Taj stih sam ispisala velikim slovima na prvoj stranici svog dnevnika iz devedesetih i izrazito mi je važan. Još kao devojčica bila sam ispunjena iskrenim buntom i potrebom da sama biram svoj put. U krajnju ruku, sa tek napunjenih sedamnaest godina sam otišla od kuće, i to u jeku bombardovanja 1999 i nikada se nisam vratila. U tom smislu, ovaj slogan spaja mene i glavnu junakinju romana, ali i mnoge druge devojčice koje su odlučile da se bore za svoju slobodu i dostojanstvo.

O autorki

Maja Iskra (rođ. Maja – Iskra Vilotijević), odrastala na Dorćolu, studirala u Beču i Valensiji: Inženjerka je pejzažne arhitekture i magistarka multimedijske umetnosti. Živi i radi u Beču, na raskršću fenomena urbanizma i videa. Predaje na fakultetu primenjenih umetnosti u Beču, pri odseku za Social Design, s fokusom na kritički urbanizam. Voditeljka je brojnih diskusija u domenu kulturne politike, nauke i planiranja gradova. Njena priča “Hiroeth” osvojila je drugo mesto na Festivalu evropske kratke priče, 2018.
Aperkat je njen prvi roman, s kojim je krajem 2022 godine na konkursu izdavačke kuće Booka od prijavljenih 575 romana osvojila drugo mesto.