Maja Kolundžija Zoroe: Intuitivno biram istinu kao način življenja

 Gluma kao profesija možda joj pomaže da se suoči sa traumama prošlosti, ali joj još pre pruža radost i utehu u mogućnosti transformacije u mnoge druge osobe na planeti, kako kaže.

* U Danasovom rođendanskom spotu vi ste sluđena majka jedne isto tako sluđene porodice. Koji je to trenutak u našim životima kada istinu, ma koliko gorka bila, a takva najčešće jeste, menjamo za laž? Kada progutamo crvenu umesto plave pilule i nastavimo da živimo unutar Matriksa i šta je potrebno da se probudimo i suprotstavimo mu se?

– Veoma je dobro ovo pitanje postaviti sebi samom pa polako. Kroz život ti se, hteo ili ne, ipak nameću mnoge stvari, mnoge okolnosti koje te proflišu pa i određuju mišljenje. Ja imam sreću da sam bila malo u iskušenjima da pravim greške po sebe, po dušu, bilo je, ali ne toliko, intuitivno sam birala istinu kao način življenja. Dešavalo mi se da sam mogla da skrenem sa tog puta, ali me je neko sačuvao od toga. Volela bih da u budućnosti još više tako živim i razmišljam. Iako se pitam koliko se to isplati, suprotstaviti se lažnom životu jeste najvažnije.

* I vaša životna priča dovoljno je nevesela da ste mogli izabrati i neku lakšu profesiju od glume koja u svojoj „imitaciji“ stvarnosti istu zapravo ogoljava. Da li je možda upravo suočavanje sa sopstvenim životnim teškoćama i svim onim što je do njih dovelo razlog zbog koga ste postali glumica?

– Sigurna sam danas da je to moralo biti tako. Mnogo puta mi to pomogne i budem sigurna da sam iz života izvukla neko glumačko rešenje i opravdanje. Koliko god patim što to ne mogu više da pokažem jer nažalost nemam prilike toliko da radim. A to priželjkujem svim silama upravo zato što iz svog života, iskustva, sad već zrelosti, mogu da ponudim dobru ulogu, dobar zadatak, pa se možda desi i umetnost.

* Rođeni ste u YU, kako glasi naziv jedne pozorišne predstave, i u najlepšim svojim godinama na svojoj koži osetili ste njen raspad. Kako vam taj prostor deluje danas, u kulturnom smislu, uzimajući u obzir činjenicu da govorimo jezikom kojim se razumemo i da nam je mnogo toga kulturološki još uvek zajedničko?

– Kada se YU raspadala, ja sam bila devojčurak sa sela, neopterećena ko sam, šta sam, živela sam i radovala se malim stvarima. U ratu se brže zri i razmišlja o svemu tome. Nesreća je to jedna velika za sav narod, narod strada. Nažalost, mislim da smo sve dalji u nekoj zajedničkoj iskrenoj saradnji u umetnosti. Kažem, nažalost, jer iza mnogo stvari često stoji neki neumetnički interes. A bilo bi bolje za sve da nije tako, nego da svako u svom nacionalnom interesu radi istinito i za umetnost. I onako smo svi mali ljudi.

* Vreme pandemije donelo je, između ostalog, poplavu serija koja je opet doprinela i pojavljivanju izuzetno kvalitetnih naslova među njima. Da li je, u tom smislu, učestvovanje glumaca u njima iznudica ili ipak stvar izbora? Koliko je za glumački trening važno da se snimaju i filmovi i da se postavljaju predstave?

– Iza nas je grozna korona godina u kojoj smo mislili da je život je stao, a kamoli glumački posao. Neka se snima i neka se radi, to je spas za sve nas, verujte mi. Ja lično nisam u poziciji baš da biram toliko i priželjkujem svojih pet minuta, ali imam svoj stav i mišljenje i ukoliko se sa nečim ne slažem, onda to i odbijem. Ali, uglavnom i nemam loše ponude, radujem se svakom zadatku kao dete. Obožavam kada se transformišem, tu mogućnost da uvek budem drugi lik jer isti na planeti Zemlji ne postoji.