Majkl Kejn napunio 90 godina, ovo su njegovi najbolji filmovi

Rođen je kao Moris Džozef Miklvajt 14. marta 1933. godine u siromašnoj porodici u Londonu, što je umnogome uticalo na njegov izbor uloga.

Karijeru je započeo u pozorištu i malim televizijskim ulogama, a prva mala filmska uloga bila je u filmu Morning Departure.

Kako nije imao puno sreće na početku, sebi je dao rok do tridesete godine da dobije neku ozbiljniju ulogu, a ona je došla u vidu ostvarenja Zulu 1964. godine.

U njemu je tumačio vojnika usred Anglo-zulskog rata, a na današnje tvrdnje da je to jedan od filmova koji je podstakao rast krajnjeg desničarskog ekstremizma, Kejn je rekao da je to „najveća glupost“.

Inspirisao je pesmu ska benda Madness pod nazivom Michael Caine iz 1984. godine, u kojoj se čuje kako izgovara svoje ime kako bi ostao priseban tokom mučenja, što je omaž njegovom filmu The Ipcress File iz 1965. godine.

Prvu nominaciju za Oskara zaradio je 1967. za film Alfie, potom 1973. za ostvarenje Sleuth, a onda i za Educating Rita 1984. godine. Oskara je dobio za sporednu mušku ulogu u filmu Hannah and her Sisters 1987. godine.

Drugog po redu dobio je 2000 godine za ulogu u filmu The Cider House Rules, a još jednom je nominovan za rolu u ostvarenju The Quiet American 2003. godine.

Glumio je u više od 160 filmova, ove godine mu izlazi novi pod nazivom The Great Escaper, a ovo su samo neki od najboljih u njegovoj karijeri:

Alfie (1966)

U priči o šarmantnom zavodniku, Kejn je odigrao možda i svoju najčuveniju rolu u kojoj je najavio da će na velikim ekranima biti prisutan još dugo. U njoj je autentičan i jedinstven.

Ovaj dinamičan film ostvario je uspeh u mnogim zemljama sveta, osim Francuske. Jedan Kejnov prijatelj odgovorio mu je da je to zato što „Nijedan Francuz ne veruje da bi Englez mogao da zavede deset žena“.

The Italian Job (1969)

U eri kada su se mnogi filmovi bavili komplikovanim planovima za pljačku i upečatljivim jurnjavama kolima, ovaj je ipak pronašao mesto za sebe i ostao je kultni uprkos rimejku koji nije ukaljao original.

Kejn je svoju ulogu fenomenalno uklopio sa savršenom muzikom, uverljivim scenarijem i napetošću koja raste iz kadra u kadar, naročito tokom jurnjave kolima.

Get Carter (1971)

Sa nepunih 40 godina, ovo je možda prva uloga u kojoj Kejn deluje mnogo starije i ozbiljnije u odnosu na prethodne, a ta njegova uverljivost jedan je od glavnih razloga zašto je film uspeo.

Kao film osvete, više pripada segmentu filmova b produkcije koji se ni po čemu ne izdvajaju od mnogih sličnih, ali u ovom ostvarenju ipak smo dobili kultni filmski lik sa kojim niko ne bi smeo da se obračuna ni danas.

The Man Who Would be King (1975)

Ovaj film prikazuje sav raspon i svu raskoš Kejnovog filmskog talenta, a ono što ga čini savršenim je odlična saradnja sa Šonom Konerijem, pojačana rolom Kristofera Plamera.

Naime, njih trojica bila su prijatelji i pre filma, a uz perfektna uputstva i režiju Džona Hjustona, napravljeno je remek-delo o bivšim britanskim vojnicima koji istražuju daleku zemlju.

Dirty Rotten Scoundrels (1988)

U filmu koji je na neki način šala na svoj račun, Kejn je toliko uživao da je imao osećaj da u pitanju uopšte nije posao.

Za odličan prijem publike, koja je film prozvala jednim od najsmešnijih svih vremena, zaslužna je saradnja sa Stivom Martinom, koji je bio kao „pušten s lanca“ u komičnim scenama dok je Kejn bio smrtno ozbiljan nasuprot njemu.