Majkl Vinterbotom, gost 28. Sarajevo film festivala: Dobre stvari mogu da nastanu iz haosa

Ovdašnja publika prepoznaje ga po gorepomenutom filmu, kao po ostvarenju Welcome to Sarajevo, mada ovaj prvi ima kultni status među filmoljubcima i fanovima mančesterske alternativne muzičke scene, kolevke antologijskih bendova.

Pored pomenutih i New Order, a mnogo pre njih u klubu, koji više liči na mesnu zajednicu iz doba jugoslovenskog socijalizma, pred dvadesetak ljudi svirali su Sex Pistols. Pola od te publike, kako vidimo na početku ove biografske komedije – drame, sluša ih smoreno na stolicama, tek nekolicina reaguje, jedino Toni Vilson koga igra Stiv Kugan, uveren je da svedočimo istorijskom trenutku… To su bile samo neke od početnih scena Vinterbotomovog filma 24 Hour Party People začinjenog autentičnim britanskim humorom, zasnovanog na stvarnim događajima.

Glavni akteri su muzičari, a pre svega, legendarni Toni Vilson, novinar Granada televizije i BBC, jedan od osnivača Factory Records, menadžer noćnog kluba Hacienda, radio i televizijski prezenter, impresario, i, naravno, muzički ovisnik.

Da li je „24 Hours Party People“ bio vaš prvi, kompletno lični film, imajući u vidu da se bavi vremenom kad ste bili u svojim dvadesetim i pretpostavljam izlazili i provodili se?

– Da, na neki način. Odrastao sam blizu Mančestera i upoznao sam se sa Tonijem Vilsonom, vlasnikom Factory Records, jednom kad sam od njega pokušao da dobijem novac za film. Nisam bio upoznat da je upravo tada FR bio pred bankrotom. Tako da je reč o lokalnoj priči. Ideja je došla iz želje da se uradi nešto kod kuće, nešto što nam je blisko. Ne bih rekao da je u potpunosti ličan film jer to nije priča o meni, nego o stvarnim ljudima, o Happy Mondays, Joy Division… Tako da se može reći da je bio pravo uživanje za rad.

Kako su izgledale pripreme za film, da li su se Stiv Kugan i Toni Vilson sreli?

– Da, moj producent i ja smo bili zaglavljeni u birtiji u zaleđenom kanadskom selu ceo jedan vikend, i odlučili da snimimo film o Mančesteru, Toniju Vilsonu, Factory Records, sa Stivom Kuganom kao Tonijem Vilsonom. Stiv je takođe iz Mančestera, već je radio s Vilsonom i bio je jednom gost u njegovoj TV emisiji. Onda smo se povezali sa scenaristom, otišli svi zajedno kod Tonija Vilsona i rekli mu da će Stiv igrati njega u filmu. To je bilo pomalo komplikovano budući da Stiv Kugan u svojim nastupima izvrgava ljude ruglu, i brinuli smo da Vilson neće biti raspoložen. Ali je Toniju to bilo sasvim okej i nakon toga smo se često sretali sa njim. Pričao nam je svoje anegdote i bio jako velikodušan. Upoznao nas je sa svim učesnicima događaja koji su i dalje bili dostupni. Upoznali smo sve ljude koje smo kasnije imali kao likove u filmu i poslali smo im svima scenario čim je bio napisan.

Postoji li nešto posebno u Mančesteru što je uticalo na stvaranje tako snažne muzičke scene, možda koktel socijalnih okolnosti?

– Pa, vidite Mančester je grad radničke klase. Tokom sedamdesetih je bio u vrlo oronulom stanju. Velike fabrike preselile su se u druge gradove. Tako da je grad bio pun praznih skladišta i zgrada. Bio je to pravi prostor i bile su to prave ekonomske okolnosti za muziku. Rekao bih i da je Toni Vilson puno toga uradio u izgradnji mančesterske scene. Sama ideja FR je bila da zadrži ljude u gradu, da im pruži podršku. Stvorena je atmosfera s izdavačkom kućom, sa klubom Hacienda koja i dalje traje. I, danas u Velikoj Britaniji studenti kad su raspoloženi da odu na žurku, u provod, idu u Mančester. Delimično je to zahvaljujući zaostavštini Tonija Vilsona. Posredstvom izgradnje Factory Records i staranja o ovoj izdavačkoj kući, na način kako je to Toni činio, stvorio je Mančester muzike i žurki. Factory Records na kraju je bankrotirao ali je nasleđe ostalo.

Kako iz današnje perspektive doživljavate njegov autorski ugovor potpisan krvlju?

– To je Toni koji pokušava da se zabavlja. Ono što je bilo privlačno u vezi sa Factory Records i bendovima jeste haos koji su proizvodili i svesno nisu govorili ljudima šta bi trebalo da rade. Puštali su ih da rade šta god hoće. Nije im smetalo da se dešavaju glupe stvari. Nije im smetao haos. Mislili su da iz haosa može nastati nešto dobro i u slučaju FR. Mnogo toga dobrog je zaista nastalo iz haosa. Sve to je suprotno kad se radi o filmu jer je baziran na hijerarhiji. Ljudi koji su na vrhu piramide imaju potrebu da svima ispod sebe govore šta treba da rade, a raspoloženje među ljudima koji su vodili FR je bilo „svako neka radi šta god hoće, nije nas briga“.

Koji bend je bio ključan za ritam filma?

– Dobro pitanje. Očigledno, tog filma ne bi bilo bez muzike. Od početka smo obezbedili prava da upotrebimo sve pesme, ali srce filma je Toni Vilson i članovi grupa. Tako da je način na koji nas Toni Vilson vodi kroz film upravo u skladu sa tim kakav je on u stvarnom životu. Scenario i Stiv su u sadejstvu stvorili potpuno autentičnu verziju Tonija Vilsona. Ali rekao bih, po pitanju stava filma, da su ključni Happy Mondays. Haos, raspojasanost, oslobođenost, čak i neka vrsta budalesanja – to smo hteli da imamo u filmu.

Pa, dobro, koji je vama od svih tih velikih bendova omiljen i zašto?

– U filmu, verovatno, i za čudo, Happy Mondays. Gledajte, po pitanju same muzike Joy Division. O njima je snimljen još jedan film – Control, koji bolje oslikava njihovu emociju, dok je naš film više u duhu Happy Mondays.

Postoji kliše da su rani radovi bendova, dok su još uvek iskreni i čisti, bolji nego kad postanu mejnstrim. Šta vi mislite?

– Mislim da je taj kliše istinit. Jasno, u slučaju Joy Division nakon smrti Iana Kertisa bend je prestao da postoji još dok je bio u ranoj fazi. U njihovom slučaju samo i postoji ta faza. A New Order je potpuno drugačiji bend i imamo jedinstven slučaj transformacije izuzetnog benda u drugu vrstu izuzetnog benda.

Zašto je Stiv Kugan vaš omiljeni glumac?

– Pitam se i ja zašto (smeh). Tada smo prvi put sarađivali i znao sam da je on savršena osoba za Tonija Vilsona. Ispostavilo se da je sa njim veliko zadovoljstvo raditi. Stiv je vrlo istinit glumac koji uvek radi samo ono što je ispravno za lik, a s druge strane, dolazeći iz sveta komedije, vrlo je maštovit. Tokom rada na 24 Hour Party People sve vreme je dodavao male stvari, što je i meni olakšavalo posao jer sam mogao da se opustim, posmatram ga i samo malo doterujem. Mnogi komičari u Engleskoj su u isto vreme i scenaristi, vični u izgradnji lika. I to je drugačije nego kad se radi o konvencionalnim glumcima, koji izvode nešto što već postoji. U mnogim mojim drugim filmovima smo bili skloni improvizaciji. Volim improvizaciju… Možda je bila greška izabrati Stiva toliko puta ali je bilo uživanje (smeh).

Vaš film „Welcome to Sarajevo“ snimljen je 1996. Jeste li tada ili sada imali bilo kakvu dilemu u vezi sa bavljenjem osetljivom temom bez istorijske distance?

– Kad smo počeli da pišemo scenario, rat je bio daleko od kraja. U početku je bilo čudno da se bavimo nečim što se upravo dešava i bilo je zasnovano na stvarnim iskustvima britanskog ratnog reportera u Sarajevu, koji je usvojio devojčicu iz ovog grada – što jeste problematično i ne može biti posmatrano principijelno kao dobra ili loša odluka… A u to vreme smo mi u Engleskoj sedeli i gledali sve to na televiziji. Bio je to prvi rat u Evropi nakon Drugog svetskog rata i delovalo je kao nešto u šta bi se trebalo uključiti. Na kraju je i tema filma postala uključivanje u događaj i film je bio pokušaj da natera ljude da razmisle o tome. Jer, kad gledate film vaše misli imaju drugačiji tok nego kad gledate TV reportažu. To je bio pokušaj reakcije na rat koji se upravo dešava. S druge strane, svi ljudi iz Sarajeva, koji su radili na filmu, zapravo su na taj način pokušavali da se vrate svojim pređašnjim životima.

Problemi Sarajeva pre 25 godina su bili očigledni. Da li ste u međuvremenu dolazili i primećivali neke promene?

– Bio sam par puta. Poslednji, pre sedam ili osam godina i tada su se ljudi žalili na političku situaciju, da je sve zamrznuto i da je na neki način sistem podešen kako bi svako ko želi nešto da promeni bio zaustavljen u korenu. Iako je sada mir, ima vrlo malo ekonomskog napretka, a okolnosti generalno nisu povoljne za bilo kakav napredak. Očigledno, ja sam stranac, i sklapam utiske iz onoga što mi ljudi kažu. Kad pomislite na Drugi svetski rat i koliko su ratova Francuska i Nemačka vodile pre toga, na njihovo gorko neprijateljstvo, a onda pomislite kako su nakon Drugog svetskog rata bile srce Evrope, sarađivale i Nemačka je već tada bila velika ekonomska sila… Za samo 20 godina. A onda pomislite na Bosnu… Ponavljam, zaključujem na osnovu onoga što mi ljudi ovde govore, ali rekao bih da se takav oporavak ovde nije dogodio, a prošlo je više vremena.