Majstor portreta, originalni dekadent

Nosi naziv „Vlaho Bukovac – slikarstvo neprolazne lepote“ i na njoj je izloženo 36 slika ovog majstora portreta, nastalih između 1877. i 1922. godine – dvadesetak domaćih i petnaestak iz zbirki u „komšiluku“ – Hrvatskoj i Sloveniji.

Iza ove postavke stoji Igor Borozan, vanredni profesor na Odeljenju za istoriju umetnosti Filozofskog fakulteta u Beogradu, koji je kroz izložbu želeo je da osvetli značaj Bukovčevog delovanja na srpskoj kulturnoj sredini.

Borozan je i autor kataloga izložbe – naučno-stručne monografije „Umetnički preobražaji Vlaha Bukovca u kontekstu evropskog slikarstva“, koja govori o istorijskom značaju Bukovčevog stvaralaštva u regionu i Evropi.

Treći zadatak ove postavke je, kako objašnjavaju u Akademiji, da „simbolično potvrdi Bukovčevu pripadnost SANU“.

Bukovac je bio dopisni član Srpskog učenog društva od 1884; počasni član Srpske kraljevske akademije od 1892,  a od 1905. i njen dopisni član.

Od 1919. bio je počasni član Jugoslovenske akademije nauka i umetnosti.

– Ovo je retrospektiva izbranih dela Vlaha Bukovca po matrici onog što je najbolje u njegovom stvaralaštvu na idejnom i likovnom planu. Izložba pokazuje da je on srpski, hrvatski i evropski slikar, koji se razvijao i usavršavao na evropskim izvorima – slikao je u Parizu, Beču, Pragu i Engleskoj. U evropskim razmerama nema slikara koji se tokom svog stvaralačkog života tokoliko menjao pokazujući istraživački duh i kosmopoltizam, što Bukovca konceptuano čini čistim lapurlatističkim stvaraocem – rekao je Igor Borazan juče na konferenciji za novinare u Galeriji SANU.

Borozanov koncept izložbe dovodi u vezu te Bukovčeve umetničke  promene sa periodima njegovog života.

Postavka je podeljena u tri segmenta –  pariski period (1877-1893) tokom kog je slikar kreirao, zagrebački (1893-1903), kada se etablirao i praški (1903-1922) u kome je obnovio stečeno znanje i postao izraziti esteta i originalni dekadent.

Prema Borozanovim rečima, izložena dela Vlaha Bukovca svedoče o njegovim osnovnim idejnim metamorfozama od simbolizma, alegorije, esteticizma do dekadencije, ali o stilskim preobražajima od akademizma preko secesije do divizionizma.

Izložba koja se danas otvara u Galeriji SANU, prema rečima autora, predstavlja najaktuelnije čitanje Bukovčevog stvaralaštva u sve tri dimezije –  srpskog, regionalnog i evropskog slikastva.

– Strane kolege, posebno u Hrvatskoj, analiziraju Bukovca samo kao modernistu i bave se njegovom besprekornom formom koja se vidi i na slikama u Galeriji SANU. Ja ga smeštam u različte stilove i narative – likovne, društvene, političke – naglašava Igor Borozan.

Izložba će biti otvorena do 28. marta 2021. godine.

Vlaho Bukovac (1822-1922) rodio se u Cavtatu kao Bijađo Fađoni, ali je po uzoru na dubrovačkog plemića, pisca, naučnika i političara Medu Pucića, slovenizovao prezime u Bukovac.

Kao mladić boravio je u Americi sa ujakom, neko vreme bio je brodski kadet na jedrenjaku za Carigrad, Odesu i Liverpul, sa bratom je živeo u Južnoj Americi pa potom u Kaliforniji, gde je u San Francisku radio kao konobar.

Tu mu je prva crtačka i slikarska iskustva preneo slikar italijanskog porekla Tojeti.

Sa nešto zarađenog novca vratio se 1876. u Cavtat i odlučio da se potpuno posveti slikarstvu.

Uz pomoć Meda Pucića i Josipa Juraja Štrosmajera, upisao je studije na Školi lepih umetnosti u Parizu u klasi Aleksandra Kabanela tokom kojih je često izlagao na pariskom Salonu još kao student, počev od čuvene „Crnogorke“ 1878. i na kome je bio često nagrađivan.

Kako ističu istoričari umetnosti, Bukovac je „odrastao je u siromašnoj sredini, vrlo je rano počeo da se bori za egzistenciju, u inostranstvu se se izdržavao tako što je radio u gostionicama, farbao reklame za poštanske kočije, ponekad je slikao i za ručak ili za berberina, ali se iz takvog života uzdigao i napravio veliki uspeh u Francuskoj“.

Na poziv crnogorskog kneza Nikole Petrovića iz Pariza odlazi na Cetinje, gde slika teme iz crnogorskog života i portrete.

Pored Čeha Jaroslava Čermaka i Francuza Teodora Valeria, Bukovac je uradio najviše slika s temama iz crnogorskog života, ali su mnoge od njih izgubljene i nepoznate široj javnosti.

Posle „crnogorskih tema“ usledio je ciklus aktova i veliki uspeh 1882. sa slikom „Velika Iza“, za koju je tvrdi da je Bukovac uradio za pet dana inspirisan u to vreme popularnim bulevarskim romanom Aleksisa Buvijea iz 1879. o čuvenoj pariskoj kurtizani, koji je u nastavcima izlazio u Mondu.

Nakon Cetinja i Pariza, stiže i u Englesku, a od 1893. do 1903. radio je u Zagrebu, gde se kao centralna ličnost umetničkog života smatra utemeljivačem Hrvatskog kulturnog preporoda.

U Zagrebu je okupljao mlade umetnike i književnike, pripremao osnivanje Umetničkog paviljona, predavao na Likovnoj akademiji, slikao portrete.

Beogradska kulturna javnost upoznala je njegovo delo na Prvoj jugoslovenskog umetničkoj izložbi 1904, godinu dana pošto je iz Zagreba prešao Prag.

Iako o razlozima njegovog preseljenja postoje različite spekulacije, Bukovac je u Pragu postao profesor i upravnik-rektor na Likovnoj akademiji.

Među njegovim praškim studentima bili su i srpski slikari: Jovan Bjelić, Milan Konjović i Kosta Hakman.

Neposredno pred smrt 1922. uradio je portret kralja Aleksandra Prvog Karađorđevića. Umro je po povratku u Prag.

– U poslednjoj praškoj fazi postaje dekadentan u najboljem smislu te reči – prefinjeni, porodični slikar ulepšanog sveta buržoazije, ali uvek spreman na nova iznađenja kao na slici „Fantazija“. Zato sam u radu na ovoj izložbi bio samo posrednik u uobličvanju njegovog dela. Vlaho Bukovac me je sam vodio dok sam ‘raščitavao’ njegove slike – kaže Igor Borozan.

Iz Vlaha Bukovca ostala je autobiografija „Moj život“, koju je 1918. u Zagrebu objavio „Književni jug“, a posthumno 1925. u Beogradu Srpska književna zadruga.

U Bukovčevoj rodnoj kući u Cavtatu tridesetih godina 20. veka otvoren je „Bukovčev muzej“.

Igor Borozan kaže da je između dva svetska rata i posle Drugog svetskog rata u Jugoslaviji Bukovčevo slikarstvo bilo veoma popularno, ali da je raspadom bivše zajedničke države skrajnuto, zbog čega je on dugo želeo da priredu ovakvu izložbu.

Znak umetničke snage

– Uspeli portret je, u slikarstvu, najčvršći znak umetničke snage. Izradivši dobar portret ne znači samo dobro videti, nego i razumeti dušu čoveka, koji pred tobom sedi. Znači shvatiti pravi karakter dotičnog lica, te ga pričvrstiti za platno… – govorio je Vlaho Bukovac, koji je, kako tvrde istoričari umetnosti, živeo mirno i povučeno za svoje dve velike ljubavi – slikarstvo i porodicu.

Miljenik vladara

Vlaho Bukovac bio je poznat kao slikar crnogorskog i srpskih dvorova, gde je slike potpisivao i ćirilicom. Osim Petrovića, portretisao je i Obrenoviće, ali i Karađorđeviće, a taj kontinuitet sa vlastima u Beogradu „nastavljen“ je i u komunističkoj Jugoslaviji. Prema Borozanovim rečima, kabinet Josipa Broza otkupljivao je Bukovčeva dela, a sam nekadašnji doživotni predsednik SFRJ, kao poštovalac Bukovčevog stvaralaštva, lično je sprečio da slika „Bela robinja“, koja se nalazi u Dvorskom kompleksu na Dedinju, bude poklonjena predsedniku Indonezije Suhartu.

Umetnik u izlogu

Na inicijativu Rade Maljković iz Galerije SANU dizajner postavke  Aleksandar Radosavljević potrudio se da Vlaho Bukovac i iz izloga Galerije privuče publiku na izložbu. Kolorit Bukovčevih autoportreta i aktova nemoguće je prevideti u današnjem sivilu donedavno glavne beogradske trgovačke ulice. Igor Borozan smatra da je reč o „prirodnom uklapanju“ novog izdanja izloga Galerije SANU sa fasadom zgrade Akademije koja je građena u vreme kad je Bukovac stvarao, pa se idejno i stilski slažu.