Mala biserna ogrlica

Ulazim u salon Centra za kulturnu dekontaminaciju i tu zatičem šest muškaraca različitog uzrasta, pre toga dvojicu u dvorištu, znači osam, kako pričaju neke separatne priče o vekovima i usloženim vremenima. Tamno je u celom Paviljonu Veljković.

Kao da samo sveće osvetljavajiu veče, uzalud stasalo. Hodam nasumice dok pokušavam da načnem Tvoj ostavljeni trag, onaj poslednji, kada sam Te upoznala sa Vladom, gledaju me svi ti homunkulusi malo začuđeno u prostoru ogledala. Tražim miris Tvog parfema i nisku male biserne ogrlice oko Tvog vrata. Posledni je dan juna, Ti si odlučila da odeš na pragu ovog dana, netom iza ponoći, i Tvoja je volja ispoštovana. Toplo je. Sve što si ostavila još se drži, još je tvoje, još je toplo, ali vreme – raspranao je.

Kao mala biserna ogrlica koju smo obe volele. Pokušavala si celog života da iščašene zglobove vremena vratiš kako bi sve funkcionisalo. Draga Borka, toliko nas toga oduvek vezuje – Tvoj otac Vuko predavao mi je etiku. U mom rodnom gradu rodila si Malog Princa, sina na kojeg smo svi bili ponosni. Tu si, zajedno sa LJubišom Ristićem i Nadom Kokotović, gradila čvrstu koncepciju KPGT-a. Molijerfest, Šekspirfest, svi ti festovi bili su vaši.

Pre bombardovanja, dogovarale smo se da pravimo Tribine protiv, onako naški. Pitala si me – baš sada? Onda je počelo. Posle smo žurile da stignemo život. Ti si stalno zvala na ručak u Mali Pariz. Ja nisam imala vremena. Kako si samo izmakla u trenucima kada si objavila svoje kolumne u jednoj knjizi. Nalik na Tebe.

Te hrabre, mudre, tako nužne kolumne koje su umesto onih što ne smeju ili ne znaju, pisale puls vremena. I danas, u salonu u kojem smo se susretale sa bezbroj važnih ljudi, nama važnih, vremenu važnih, miris Tvog parfema i neka škakljiva neizvesnoist trajanja, odvela me je do srca Beograda u kojem si nastavila da stanuješ. I shvatila sam, draga Borka, da smrti nema, da si Ti tu, u tom skrivenim gradu, da i dalje vedriš i oblačiš nad intelektualnim šaputanjima onih pameću bremenitih koji su uvek Tebi dolazili.

I sada znam, to jezgro, taj skriveni grad, to je mesto sa kojeg će nići jedan novi Centar, jer si posadila seme. Tako, nevidljivo od drugih, sasvim mistično ali nezadrživo, raste jedno novo vreme u kojem će dvorište Paviljona Veljković biti univerzitet, a Tvoja snaga i harizma oko koje će da stasa novi puls vremena, apsolutno drugačiji i bezazleniji, onakav kakvim si ga Ti, uvek najhrabrija, na javi uvek sanjala. Skupljamo bisere sa Tvoje ogrlice tu ispod stolova u dvorištu Paviljona Veljković, i znamo da ćeš svakog časa naići i svojim promuklim, jednstvenim glasom reći – Narode, sve je u redu, ne brinite. Idemo.

Beograd, 30. Juni 2019. Sat uoči 20.00

Tvoja Marija Šimoković