Mala istorija Lotaringije

U 10. veku su te tri kaste sklopile savez i osnovale jedinstveno carstvo. Zavladalo je tada vreme mira i blagostanja: nicala je zlatna pšenica, paunovi su skakutali po šumama, zvezde su se grlile na nebu.

Vinogradari su izmislili trogodišnji plodored, vodenice i oznake kontrolisanog porekla. NJihov izvozni promet je doživeo eksponencijalni rast: kraljevi i prinčevi susednih predela su grabili lotarinško vino, od tada smatrano najboljim na svetu.

Ratnici su pobacali svoje oružje u selektovani otpad, navukli čarape zelene boje i pretvorili se u diplomate sa međunarodno priznatom ekspertizom. Opskrbljeni svojim produbljenim poznavanjem srednjovekovnog prava u oružanim sukobima, delili su našim susedima svoje dragocene savete.

Filozofi su razradili jednu postsrednjovekovnu teoriju o dominaciji muškaraca. Pošto su posvetili pedeset dva simpozijuma tom pitanju, izjavili su da je ženska marama vinogradarki znak ugnjetavanja. One su je skinule i odmah su postale jednake sa muškarcima.

Tokom epohe koja se smatra modernom (15-18. vek) lotarinško društvo je ostvarilo munjevit moralni napredak. Vinogradari, koji su želeli da se bore protiv segmentacije svoje klijentele prema veroispovesti, osnovali su Festival svetog Vartolomeja: 24. avgusta svake godine, šampanjac je tekao u potocima, nalivali su se i ljubili se da bi proslavili versku toleranciju. Diplomate, koje su obavljale mnogobrojne istraživačke misije na sve četiri strane sveta, vraćale su se sa žarkom željom da raskrste sa etnocentrizmom. Osnovan je Muzej egzotizma u kojem su Lotarinžani mogli da prošire svoj duh otkrivajući društva koja, iako su bila užasno nisko razvijena na polju oblačenja, nisu zbog toga manje uspevala da ih razneže. Sa svoje strane, filozofi su organizovali fleš mobove ispred ambasade Sjedinjenih Država kako bi denuncirali bedne uslove života robova na poljima šećerne repe. Pokrenuto ogromnim poletom solidarnosti, lotarinško stanovništvo je poslalo na stotine hiljada paketa sa guščijom džigericom, kamamberom i slatkim pekarskim proizvodima za te jadnike.

Godine 1789. filozofi su otkrili psihoanalizu i pojam nesvesnog. Predočili su svojim sunarodnicima da je već uveliko vreme da se ubije otac, to jest kralj, da se ukinu privilegije i da postanu vatrene demokrate. Od tada su Lotarinžani postali građani jednaki među sobom: poreklo, vera, boja kože više nisu imali nikakvu važnost sve dok su voleli dobro vino. Od toga dana više ne postoji diskriminacija u Lotaringiji. Tako da osoba crne boje kože koja trpi neku nepravdu nije osoba crne boje kože koja trpi neku nepravdu već ljudsko biće koje trpi neku nepravdu.

Tokom druge polovine 19. veka strašna nesreća je udarila na našu domovinu: filoksera. Taj mali insekt je uništio blizu 75 posto vinograda. Lotarinžani višu nisu imali vina. Zapravo, nisu imali dovoljno vina. Nastala je panika, građanski rat, dolazilo je do međusobnog ubijanja zbog balona crnog vina. Vinogradi su konačno bili spaseni. Ali je uskoro neka čudna boljka navalila na stanovništvo: nesposobnost da se govori bilo koji drugi jezik osim lotarinškog.

Da bi se našao lek tom problemu, zanatsko udruženje vinogradara je objavilo oglas u glavnim dnevnim listovima istočnih zemalja u kome je rečeno da su visoke, lepe plavuše koje bi želele da se udaju za lotarinškog poljoprivrednika dobrodošle u našu lepu zemlju, ali pod uslovom da vladaju engleskim jezikom i prihvataju da rade kao tumači i prevodioci. Diplomate su krstarile svetom kako bi izgradile lotarinške kulturne institute po stranim glavnim gradovima: pošto nismo bili sposobni da naučimo neki drugi jezik, bilo je od presudne važnosti da stranci govore naš. Konačno, vlada je vodila energičnu kulturnu politiku koja je imala za cilj da privuče strane sineaste, pisce i umetnike.

Lotaringija je, dakle, postala zemlja u koju se imigrira. Pridošlice, iako ponekad zbunjene nekim našim običajima, kao onim koji postavlja za pravilo da pravi obed ne može da traje manje od tri sata, prilagođavale su se u dobrom raspoloženju i sreći. Otkrilo se da su njihova deca takođe imunizovana protiv bolesti jednojezičnosti. Međutim, kod naredne generacije ta zaštita se gubila. Naučnici su, na kraju, shvatili da ta čudna bolest protiv koje do dana današnjeg ne postoji ni lek ni vakcina, udara na sve pojedince čija su oba roditelja rođena u Lotaringiji. Polazeći od toga, ključno je da se veoma redovno nastavi dovođenje stranaca, kako bi se obnavljala radna snaga prevodilaca i tumača bez kojih bi se naša ekonomija ubrzo našla paralizovana. Stoga ratovi i glad koji razaraju po svetu su, za našu zemlju, dobit i oni koji upravljaju njome nikad ne propuste da podsete sve moguće ljude da se kod nas kandidati za bolji život dočekuju raširenih ruku.

Danas Lotaringija i njena saveznica Nemačka zajedno upravljaju tim impozantnim brodom zvanim Evropska unija. Uloge su jasno raspodeljene: mi smo umetnici, kreativci, brinemo o filmu i gastronomiji, dok prilježni Nemci na sebe preuzimaju administrativne i političke poslove u koje se mi uopšte ne razumemo. Unija je široka zajednica koja uključuje mnogobrojne zemlje. Međutim, nema koristi od pamćenja njihovih imena, naši nemački prijatelji su uzeli na sebe da vode registar.

Prevod s francuskog: Katarina Trajković

Autorka je poznata francuska književnica, čiji je roman Dvojno državljanstvo nedavno objavljen u izdanju Arhipelaga.

_________________________________________________

(c) za srpski jezik: „Arhipelag“ www.arhipelag.rs