Mali romantični košmar i trauma od paternističkog autoriteta društva: Večeras otvaranje izložbe Tatjane Strugar

Kako je u tekstu u katalogu za izložbu zapisala kustoskinja Jelena Krivokapić, tematizujući sopstvenu inicijaciju slikara kroz romantičarsku topografiju posmatrača neposredno suočenog sa uzvišenim i zadivljujućim „događanjem prirode“, Strugareva duhovito tematizuje sopstvenu romantičnu inicijaciju žene kroz bolno suočavanje sa komodifikovanim „događanjem društva“.

„Autorka nas svojim „malim romantičnim košmarom“ uvodi u jednovremeno blistavu i strašnu potragu za izgubljenom individuom, kao bićem ovog autentičnog Erosa i njegove plodonosne višeznačnosti. U potragu za čitavom mrežom i mizanscenom iščezlih „galantnih susreta“ jednog društva, oniričnih i romanesknih privida i prekoračenja koji, i kada transponovani u svoje monstruozne dvojnike, ništa manje ne otkrivaju našu bezuslovnu potragu za etikom i etikecijom sublimnog“.

Prema autorkinoj interpretaciji, navodi kustoskinja, to se inicijalno „uzvišeno događanje prirode“, umesto u idealnom ljubavnom spoju dva bića i paritetu erotske igre polova, razrešava kao trauma od paternističkog autoriteta društva.

„Njegova kruta pravila igre i prikriveni seksizam, ukinuli su svako pravo na slobodu izbora i autonomiju žene“, istakla je u svom tekstu Jelena Krivokapić.

Šta su za nju Mali romantični košmari i zašto se tokom godina, u pauzama između filmskih projekata i u izolaciji ateljea, vraćala jednoj istoj temi, u katalogu za izložbu objašnjava Tatjana Strugar:

„Pozadina mog višegodišnjeg insistiranja baš na toj temi – pogled ka nebu kroz krošnje drveća, zapravo, bilo je bežanje od suočavanja sa tugom, traumama prošlosti i košmarima svakodnevnice. Kroz iskustvo psihoanalize sam uvidela da su moji radovi ništa drugo do paravani – benigne slike koje Frojd naziva screen-memories/ekrani sećanja, koji me štite od ponovne lične traumatizacije…“.

Tatjana Strugar je diplomirala i magistrirala na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu (1988 -1996). Od 1994. radila je kao kostimograf na raznim filmskim projektima (”Lepa Sela, Lepo Gore”, ”Rane”). Na prvoj samostalnoj izložbi ”Pozicije” u Domu omladine, 2004. u sklopu svojih izloženih video radova, postavila je instalaciju, ”Loop”, rampu za posetioce sa poteškoćama u kretanju koja je bila prva rampa ikada postavljena u jednoj Beogradskoj galeriji.

Od tada započinje seriju radova koji se bave odnosima u umetnosti, društvu i galerijskom sistemu Beograda i Srbije, tj odnosom umetnik-galerija-institucija-društvo-država. Izlagala je radove u Beogradu i inostranstvu.