Marko Nektan o umetnosti budućnosti: Laž je da nam treba autoritet

Od buto zajednice nazvan „endlessly performing artist“, Marko Nektan jedan od organizatora festivala performansom se bavi više od dvadeset godina. Za vreme karantina pokreće online projekat koji se tiče daha (jer je korona bolest disajnih puteva) kojim istražuje kako disanje utiče na pokrete, telo, um … Tom prilikom okuplja umetnike iz Amerike, Južne Afrike, Irana, Rusije, Nemačke, Britanije… Prvi festival ove vrste „It’s gonna be hot“ organizovao je ovog leta u Beogradu, sa umetnicima iz raznih delova sveta, publikom koja se maksimalno predala i nula dinara budžeta. Za sebe kaže da je „manijak koji obožava performans“, a povodom drugog festivala „It’s gonna be dark“ govori za Danas.

Recite nam nešto o značaju performansa, da li je on adekvatno prepoznat u domaćoj akademskoj zajednici?

Njegov značaj se reflektuje na današnji svet i život. Ovaj umetnički medij je delo sastavljeno od više poznatih, konvencionalnih umetničkih izraza. Iako ne postoji institucija koja podržava i „hostuje“ performans art, ova vrsta umetnosti se polako razvija i ulazi u akademski milje. Za sada su to samo katedere ili predavanja, ali se on i te kako razvija. Nastaje početkom 20. veka jer u tom periodu dolazi do raznih revolucija i promena u društvu koje se reflektuju kroz performans. Umetnik narativno iskazuje inspiraciju, stav, poruku, jer je umetnost pre svega vid komunikacije. Zbog organskog izražavanja predstavljenog u trenutku/vremenu umetničko delo dobija novu dimenziju – izvodi ga umetnik, a ne karakter, glumac u pozorištu i direktno se reflektuje na publiku. Umetnik se vraća ritualnoj formi kakvu je umetnost imala na početku vremena, iako je perormans umetnost budućnosti.

Koje su njegove trenutne karakteristike, da li dolazi do noviteta?

Svedoci smo kako on uranja u drugačije vode poput protesta, primera radi žene u Iranu koje izvode akt sečenja kose kako bi izrazile nezadovoljstvo. Takav vid performensa je efektivan, a kroz naš i druge festivale dobija institucionalnu uokvirenost. On stavlja akcenat na priču upućenu publici i zajedninci, jer vibrira na sve što se iskazuje. Na taj način ostavlja dubok efekt na one koji ga posmatraju.

Šta je za vas srž ovog umentičkog akta?

Zaljubio sam se u ovu neverovatnu umetničku formu, način na koji se ispoljava kroz organsko, trenutnost, „majndfulnes“, ritualnost i blizinu publike koja je sastavni deo zbog neraskidive veze između nje i performera. U performansu ne postoji distanca. Umetnik se potpuno ogoljava, pokazuje svoju dušu, svoje telo, srž publici koja ga konzumira. On izvodi ritual žrtvovanja samog sebe zarad višeg cilja, zarad svoje priče. Taj vid samožrtve me je kupio. Posvetio sam život proučavanju performansa. Marina Abramović je probila led i pokazala da ova vrsta umetnosti postoji kod nas i u svetu, a sada mi treba da je održavamo i edukujemo ljude kako da ga koriste, a umetnike kako da se kroz njega razvijaju.

Zašto „dark“, pojasnite nam koncept?

Dark upućuje na sadašnji preriod, od kraja oktobra do sredine decembra – najkraći dani i najtamniji deo u godini. Tama u istočnjačkoj kulturi ukazuje na nešto ne negativno, već skriveno, duboko u nama u našoj podsvesti i duši. Kada zatvorimo oči tama je, posmatramo sebe.. Taj izraz se često koristi u negativne svrhe ali nije, on predstavlja naštu suštinu, srž. Svaki performans u osnovi preispituje dubine ljudske duše i suštinu, pa se tako i ovaj bavi suštinom ljudiskog postojanja. Svakako, svedoci smo velikih prevrata u društvu i različitih tamnih i mračnih stvari koje se dešavaju, od ratova, kriza, bolesti, nasilja – te stvari pokreću razmišljanje i razvijanje svesti. Dosta stvari se promenilo ka pozitivnom, ali i ka negativnom. Čitav taj haos je zapravo u jednoj velikoj tami, zato mora da se rovari i obrađuje kako bismo došli do promene, revolucije koju dugo čekamo.

Kako biste opisali umetnički „sentiment“ festivala s obzirom da ste rekli da pripada svima koji u njemu učestvuju, kao i internacionalnim umetnicima?

Prilikom organizaovanja festivala rekli smo da on neće pripasti nikome lično, već svim umetnicima koji na njemu nastupaju. Kao salon performans arta, – tako je i nastao festival. On je prepoznatljiv po demokratizaciji. Ne postoji umetnički savet, menadžeri, kordinatori … Svi zajedno učestvujemo u svemu, a i publika sa nama. Festival pripada onima koji su vođeni strašću za kreiranjem i održava se paralelno i u drugim gradovima sveta. Iz Montreala će se preko „Zooma“ uključiti performeri sa „It’s gonna be noir“ festivala, u subotu uveče, te će domaća publika moći da gleda festival u Kanadi. Na festivalu učestvujemo kao zajednica, jer je laž da nam treba autoritet. To smo svi zajedno, kao i internacionalni umetnici jer smatramo da granice ne postoje. Planeta Zemlja je naša i treba da je štitimo, za nju treba da se borimo. Samim tim ne postoje „strani“ umetnici, jer vanzemaljci još uvek ne učestvuju na našem festivalu, ali možda hoće u budućnosti, videćemo. Inače, festival ima i jak ekološki karakter.

Pomenuli ste značaj učešća publike prilikom posmatranja performansa?

Mnogo potcenjujemo današnjeg čoveka. Njemu je potrebna umetnost i umetničke forme poput performansa. Svedoci smo toga koliko je ovaj svet postao težak na polju zdravlja/bolesti, ekonomskog sistema, međuljudskih odnosa… U takvom svetu čoveku je potrebno da nađe duhovni pristup, spas, jer religija kao religija ne daje tu dubinu, dok umetnost kao osnova ljudske duše i uma pruža čoveku pročišćenje od onoga što ga snalazi. Ljudi raznih profila i staleža posežu i imaju potrebu za art performansom. To se primeti kada ljudi slučajno posete akt, kada izađete sa scene i vidite kako jedna baka plače i kaže „sve si rekao što sam ja želela da kažem“… Navikli smo na distancu, da publika sedi na jednoj strani, a umetnici na drugoj. To je pasivno komuniciranje, dok performans pruža publici participaciju. On reflektuje njene probleme i na taj način je zaceljuje. Umetnici silaze među publiku kako bi publika postala deo umetnost, umetnost sama po sebi, jer se tako izlazi iz ovog društvenog mraka koji nas je zadesio. Mislim da je esencijalna stvar, ma kolko nama umetnicima bilo teško da preživimo finansijski, u tome što imamo ulogu da izvučemo ovo društvo iz haosa, da kreiramo novi i zdraviji sistem gde ćemo svi da funkcionišemo zajedno. Mislim da će naš festival upravo demonstrira kako možemo da živimo u komuni i zajedinici u kojoj između ostalog i ekologija ima značajnu ulogu.

Na koji način umetnost „izbavlja“ čoveka?

Umetnost je umna radnja, iznošenje mišljenja i prikazivanje idealne situacije. Stvaranje u umetnosti počinje od inspiracije. Nadahnuće potiče iz podsvesti, a podsvest je konektovana na kosmičko. Umetnik u tom božanskom ludilu inspiraciju dobija od viših sila, od duboke unutrašnjosti, kolektivno nesvesnog i zapravo reflektuje na potrebu koju društvo stvara. Zato je svako umentičko delo, posebno ono koje direktno uključuje publiku, bitno za izbavljenje. Forma performansa je zato važna. Naša misija je da demonstriramo novo društvo. Performans može da edukuje društvo u vezi sa tim kako ono u budućnosti treba da izgleda.

Program festivala

Petak 25.11. sa početkom u 19 sati:

– Otvaranje festivala
– Performans Rosa Tina Peric i Vera Erac Rosa & N I K O ::: FLUXUS ZONA
– Performans Natasha Milojević KOME SE ZA SVE JEBE
– Performans Vukašin Popović COTTON FENCE
– Performans Stirnimann – Stojanović (Cirih) WE ARE CALLED
– Performans Dan Brudar CREDO
– Performans Evgenija Tamnavac HIDDEN TREASURES AND LOST MEMORY

Subota 26.11. sa početkom u 18 sati:

– Performans Marco Nektan FIAT LUX
– Performans Zoran Rajšić VOĐENJE
– Performans Jovana Dimitrijević ARTOPIJA
– Performans Nada Milošević Ash NECESSARY MAGIC
– Javna diskusija CVRČAK I MRAVI – UMETNOST U KRIZI
– Performans Mfj Rulla (Cirih) OJOUPRE
– Uključivanje festivala iz Montreala