Manje-više krivac

Možda smo žrtve otopljavanja, zagađenja, nehumanog svetskog poretka, lokalnih ratova, poplava tamo i požara onamo, ali sami smo krivi i za nagle klimatske promene i za sve ostalo što nam se dešava i što nas je snašlo. Dakle, zaslužili smo! Jedino je teško kad se čovek vrati kući, zatekne sve one drage ljubopitljive oči, zbuni se, pokunji i crvenilom u obrazima prizna – kriv sam! Kriv sam što sam doneo manje nego što ste očekivali, što sam bio duže nego što sam obećao, zato što sam šmirao, što nisam birao, što sam vas ostavljao baš kad nije trebalo, zato što sam kasnio, nisam bio gde i kad je trebalo, što sam zaspao i zato što nisam rešio bliskoistočni konflikt.
Ponekad mi se čini da će sve biti bolje kad ovuda budu prošli Rolingstounsi. Jeste da su ovde u Budimpešti bili sredinom devedesetih, ali to je bilo davno, kratkotrajno i prerano – događaj je bio na domaćem terenu, ali je publika bila iz komšiluka. Bez namere da okrivljujem legendarne rok-matorkelje za svakojaki zastoj u ovom delu Evrope, ali pošto oni postoje otkad sam se rodio, onda je razumljivo da i njih ubrojim u propratne efekate mog dosadašnjeg života. Ali, prošle godine nisu došli, iako su obećali – razočarenja su bolna i prouzrokuju odlaganja, koja prouzrokuju manjak dobrog raspoloženja i motivišu na revolt. Eto i to smo naučili od Stounsa. Zar njihova karijera na početku nije bila u neravnopravnoj senci „druge četvorice“ što ih je neminovno navelo na otpor, ali ne iz očaja jer jadna je umetnost iz očaja, već na kreativan revolt, koji uz sitne nesuglasice traje do danas. A, šta je sa onima koji su onda svojom veličinom pravili senku – ništa naročito – neki od njih se odmaraju u večnim lovištima, a ostali listaju stare foto-albume u senci zamka u šumi.
Ali nisu oni krivi za to što gledamo na vestima, za to smo krivci (tettesek) mi sami i na to nas upravo preko sredstava informisanja podsećaju svakodnevno. Ne znam kad sam poslednji put osetio krivicu zbog nečega što sam uradio ili pomislio, možda onda kad sam kamenom s ramena razbio glavu školskom drugu na ekskurziji na Tjentištu, ali me danas teraju da se stidim iz dana u dan, da verujem u prezentovane činjenice od Iraka preko Cejlona do kosmičke stanice „Mir“ da sam kriv. Da li se i vi osećate isto ili vam je bar malo poznat osećaj (érzes) o kome govorim. Kažu da je Van Gog zbog toga cviknuo sebi uvo – mislim da je on bio preteča morona koji se u bezizlazu sopstvenih zabluda pojavljuju na rialiti televiziji, ali bar je ostavio platna koja se prostituišu od zida do zida – dakle nije živeo kreativno već bedno, ali su mu čestice naslednice besprekorne.
Šta treba da uradiš danas (ma) da bi se tvoj glas čuo i imao iole efekta na žabokrečinu u kojoj se valjamo?
Odštampaj poruku pomirenja u neograničenom tiražu na recimo šibici (gyufa) i ona će stići do svih potlačenih pušača i palikuća na svetu!