Mansura Izudin: Zarobljenici smo sopstvene prošlosti

Jučerašnje predstavljanje njenog romana izazvalo je veliko interesovanje.

* Da li je, budući da se glavni junaci vašeg romana, književnica iz Kaira i književnik iz Sijetla, sreću na klupi u Pragu, ovo roman o intuiciji i prepoznavanju?

– Može se reći da je reč o univerzalnom iskustvu. To je putovanje na kome otkrivate sebe i svet oko sebe. Htela sam da pišem o najdubljim strahovima i priviđenjima, o čudnim osećajima s kojima se borimo i o tome kako je prošlost koju smo živeli odredila našu budućnost. Ponekad mi se čini da smo zarobljenici sopstvene prošlosti. Mislim da smo mi ljudi u dubini duše, u bilo kojoj kulturi i u bilo kom okruženju da živimo, svuda isti. Gajimo iste strahove, borimo se s istim problemima. Svi želimo da se osećamo voljeno i bezbedno.

* Kako kulturološke razlike koje su deo identiteta svakog pojedinca utiču na njegovo duhovno putovanje, što ova vaša knjiga i jeste?

– U stvarnom životu živimo u svetu gde postoji mnogo granica i ograničenja, mnogo je zidova. Ali, verujem da pisanje sve te razlike može da premosti. Ponekad mislim da smo žrtve samih sebe i svojih uverenja. Ponekad se zatvaramo pred onim drugim i sebi nanosimo bol umesto da se otvorimo prema onom drugom i različitom. Mislim da je suštinski u prirodi ljudskih bića to što mogu da budu otvoreni prema drugima, da budu radoznali, da upoznaju druge kulture, a ponekad ljudi sami sebe ograniče i ne mogu da se susretnu sa drugim i drugačijim.

* Zašto ste radnju svog romana smestili u Prag?

– Volim Prag. Volim književnost istočne i srednje Evrope. Volim Franca Kafku, Ivana Klimu, Vitolda Gombroviča, Bruna Šulca, Šandora Maraija. Kad sam bila u Pragu pre nekoliko godina imala sam podsećaj kao da se šetam po nekoj knjizi. Znala sam mnogo toga o Pragu, dok sam čitala sve te knjige zamišljala sam određena mesta, znam skoro svaki detalj, osetila sam se kao kod kuće. Ponekad ne možete tačno da odredite zašto neko mesto volite, jednostavno ga volite. Kad sam se vratila kući u Kairo sanjala sam Prag. U ovom romanu su zato opisani neki moji snovi. Upamtila sam ih, zapisala sam ih i podelila ih sa prijateljima, a onda mi je jedan od njih rekao da bi od toga mogla da napišem roman. Prvo ga nisam ozbiljno shvatila, a onda sam posle nekoliko meseci shvatila da me je taj grad potpuno očarao, pa sam o njemu počela i da pišem.

* Vaše knjige su prevođene na strane jezike, kakva iskustva imate sa čitaocima koji su vas čitali na jeziku koji nije vaš maternji?

– Ponekad sam bila veoma iznenađena, a po reakcijama čitalaca sam primetila da su i oni bili iznenađeni. Jedna od mojih kratkih priča objavljena je u jednoj antologiji gde su objavljene priče Franca Kafke i Bruna Šulca i mnogih drugih velikih pisaca. Bila sam srećna što je i moja priča objavljena. Čitaoci su bili iznenađeni jer su očekivali drugačiju priču jedne egipatske književnice. Ne znam šta su zapravo očekivali. Sećam se da sam bila na jednoj književnoj večeri u Mančesteru i jedan čitalac mi je kazao kako mu se moja kratka priča sviđa, ali da nije očekivao od egipatske književnice umetničko pisanje, već osvrt na društvene probleme i žene koje pate. Odgovorila sam kako moj posao nije da pišem ono što ljudi očekuju, već o onome što mene kao pisca zanima. Ponekad vas reakcije razočaraju, a ponekad vas veoma ohrabre.