Marcello mio: Povodom filma Kristofera Onorea o jednom od najvećih italijanskih glumaca svih vremena

U Rimu je rasveta bila prigušena na minimum.

U kafeima se tiho čula muzika iz filma „Osam i po“, a Fontana di Trevi je zatvorila vodu, kao omaž Mastrojaniju, koji je upravo tu, zajedno sa Anitom Ekberg, odigrao kultnu scenu filma „Sladak život“.

Naoružan svojom izuzetnom fizikom i sofisticiranim stilom, Mastrojani je imao poseban dar da nosi status filmske zvezde bez napora.

Sa nekom lakoćom i ležernošću, koju je možda još jedino imao Keri Grant.

Iako će zauvek ostati upamćen zbog svoje saradnje sa Federikom Felinijem, koji ga je portretisao kao svoj alter-ego u remek-delu „Osam i po“, on je za sobom ostavio impresivan broj dela koja je ostvario sa la crema della crema rediteljima tog vremena: Viskontijem – „Bele noći“, Antonionijem – „La Notte“, Moničelijem – „The Organizer, De Sikom, Skolom itd.

Glumac čija je mogućnost transformacije bila virtuozna i koji se osećao podjednako dobro i u ozbiljnim, karakternim ulogama, kao i u farsama i komedijama poput „Razvoda na italijanski način“ i dr, Mastrojani je bio, verovatno više nego bilo ko drugi, personifikacija duše italijanskog filma.

Rimski zlatni dečko filma je napravio haos tokom 60-ih i 70-ih.

Njegova pojava na ekranu i van njega je bila glavni katalizator u formiranju tadašnjeg ukusa, stila i shvatanja pravog evropskog šika.

On je bio slavljen, hvaljen, obasipan nagradama, a njegov svet, a neretko i postelju, delile su najveće ikone filmske industrije.

Ali pitanje je kako je siromašan, relativno neuk mladić, nakon najstrašnije kataklizme Drugog svetskog rata, postao poster boy raskoši, glamura, slave?

Marčelo je rođen tačno pre 100 godina u Fontana Liri, malom gradiću nadomak Rima.

Odrastao je u siromašnoj porodici, kao sin stolara.

Njegov otac, koji je oslepeo od dijabetesa, nikada nije video sina na filmskom platnu, ali mu je čuo glas u prva dva filma.

Porodica se prvo preselila u Torino, a potom u Rim.

Školovanje je prekinuo zbog rata i kratkog boravka u nacističkom logoru, a nakon njegovog završetka se upisao na univerzitet, postao član teatarske kompanije, pohađao kurseve glume i počeo da radi u arhivi filmske kompanije.

Svojom koleginicom Florom Karabella, sa kojom je imao ćerku Barbaru, oženio se 1950.

I pored romantičnih veza, prvo sa Fej Danavej, a potom i Katrin Danev, sa kojom ima i ćerku, Mastrojani se nikada nije zvanično razveo od svoje supruge.

Svoj debi na filmu je imao sa Đulijetom Mesinom, Felinijevom suprugom, a njegova uloga je ocenjena i opisana kao “entuzijastično neiskustvo”.

Mnogi će se složiti da je od trenutka kada je FF organizovao audiciju za „Dolce vita“ 1960. status Mastrojanija preko noći bio osiguran.

Kao razočarani i nesigurni kolumnista i reporter tabloida, Marčelo se sa iznenađujućom nonšalancijom i elegancijom šetao ulicama Rima, po ekskluzivnim restoranima i aristokratskim salonima, u nadi da će spoznati taj za njega novi svet – rimskog dekadentnog visokog društva, koji Felini s jedne strane prikazuje kao dosadan, prazan i destruktivan, a s druge veoma glamurozan i zavodljiv.

Njegova tesno ukrojena crna odela i smokinzi su privukli pažnju isto koliko i njegova interpretacija junaka u potrazi za odgovorima na egzistencijalna pitanja.

Tako je on ovom ulogom istovremeno stekao i filmsku slavu i reputaciju imidža latinskog ljubavnika.

Nakon ove uloge, Marčelo je samo učvrstio svoj status zvezde, igrajući kod Viskontija, Antonionija, Moničelija i dr.

I, naravno, Felinija.

Potom je usledila gomila uloga u kojima igra čoveka romantično angažovanog, ženjenog, u potrazi za ljubavlju ili razvodom.

Nakon partnerki – Marije Šel, Klaudije Kardinale, Žane Moro, Monike Viti i dr, nastupa period u kome je platno delio isključivo sa Sofijom Loren.

Njihova izuzetno plodna saradnja na filmu je rezultirala sa čak 12 filmova.

Od „Braka na italijanski način“, „Suncokreta“, „Sveštenikove žene“, „Posebnog dana“ i mnogih drugih.

Iako je bio smatran oličenjem italijanskog glumca, Mastrojani je glumio i u značajnom broju filmova van svoje zemlje i sarađivao sa američkim, francuskim i ruskim rediteljima.

Na festivalu u Kanu 1987. osvojio je nagradu za najbolju mušku ulogu u filmu Nikite Mihalkova „Oči čornije“, u kome je igrao arhitektu na zalasku, čiji se nekada glamurozni život odvijao u flešbekovima.

Pored brojnih priznanja i nagrada po drugim festivalima i zemljama, on nikada nije osvojio Oskara, iako je bio nominovan više puta, pa čak prvi put još ’62. g. za ulogu u Đermijevom „Razvod na italijanski način“.

Marčela opisuju kao skromnog, jednostavnog čoveka, sa darom za finu ironiju i oslobođenog bilo kakve umišljenosti.

Zato su mnogi Italijani sa izvesnom dozom cinizma gledali na njegovu holivudsku sliku latinskog ljubavnika, za koju smatraju da ne priliči njegovoj sklonosti da potceni svoj šarm.

”Postojao je mit, koji ga je pratio od njegove mladosti i velikih međunarodnih uspeha”, kaže jedan njegov prijatelj. “I s druge strane”, dodaje on, ”tu je bio čovek Mastrojani koji je sebe predstavljao kao lenjog, inertnog i vernog na svoj način”.

Felini, koji je imao dug i veoma blizak i ličan odnos sa Marčelom, u jednom intervju pre smrti je rekao da, iako tako izgleda, talenat Mastrojanija nije isključivo prirodan, urođen.

“Priča da je Marčelo lenj i indiferentan je glupost. On provodi sate diskutujući o svojoj ulozi dok je potpuno ne razume i ne prihvati, izvlačeći iz nje neverovatne nijanse. Kada je usvoji i kada veruje svom reditelju, mi dobijamo ono što želimo – pogled u unutrašnju realnost života.”

Nikada nije shvatao, niti prihvatio imidž koji ga je pratio.

“Ja nikada nisam bio Klerk Gejbl ili Džon Vejn. Uvek sam bio pomalo zbunjen pred ženama. Zato se pitam zašto me zovu latino lover? Jer kada pogledam svoje filmove, svoju karijeru, ja nikada nisam igrao snažnog muškarca, koji osvaja, zavodi. Naprotiv, uvek na neki način krhkog čoveka”.

Mastrojani je glumio u više od 120 filmova, od kojih su mu najomiljenija dva – „Osam i po“ i „Specijalan dan“.

Bio je veliki, neumoran radnik i snimao je film za filmom.

Tako je jednom, u petak uveče završio snimanje filma Etorea Skole sa Džekom Lemonom, i u ponedeljak krenuo da radi sa Felinijem – „Fred i Aster“.

Na pitanje kako je to moguće, odgovorio je: “Tako je i za bankarskog činovnika. On zatvara u petak i otvara u ponedeljak!”

Voleo je svoj poziv i bio mu je veoma posvećen.

“Moja velika sreća je što su braća Limijer izmislila film. Moja profesija je izuzetno privilegovana. Na kraju krajeva to je susret 50-ak ljudi, koji dele obrok i zezaju se. To je, priznaćete, mnogo bolje nego raditi u kancelariji.”

Nikada nije razumeo žalbe svojih kolega, o tome kako “pate” na poslu.

”O čemu pričaju? Na bazi čega to govore? Ljudi vas vole, traže vam autograme, plaćaju vaša divna putovanja i udoban život. Šta je tu mučno? Ostavimo muke pesnicima, muzičarima, slikarima.” Mastrojani je voleo život i uživao u njemu: “Ja sam beskrajno zahvalan za život koji je bio tako velikodušan prema meni. Imao sam sreće, ljubavi, uspeha, novca.”

U meri, u kojoj je bilo inspirativno pisati o samom Marčelu Mastrojaniju, nažalost nije i o filmu Kristofa Onorea „Marcello mio“, koji smo videli sinoć.

I pored velikih očekivanja i najava o sjajnom ostvarenju, film nije ispunio ta očekivanja.

Delo u kome se prepliću fikcija i realnost i koje nosi Kjara Mastrojani, ćerka velikog glumca, korektan je, gledljiv film, ali ne i omaž dostojan legende italijanskog filma.

Bez dovoljno emocije, nekako ravan, neinventivan.

Marčelo je ipak zaslužio bolje.