INTERVJU Marko Šelić Marčelo: Sve oko nas ukazuje na to da je velikom broju ljudi dosta nekih stvari

Marčelo je na muzičkoj sceni više od dve decenije, na književnoj nešto manje, ali uvek je tu i uvek ima nešto da ispriča, ispripoveda i otpeva.

Zato smo s njim malo popričali na temu predstojećeg velikog koncerta 5. decembra, ali i na temu muzičkih i književnih planova, izbora u Srbiji, veštačke inteligencije…

Ponovo koncert za kraj godine i ponovo MTS Dvorana. Da li je to početak nekog obrasca i „tradicionalnog” koncerta poput onih koje imaju Nikola Vranjković i Rambo Amadeus?

To, naravno, najviše zavisi od publike, što se nas u bendu tiče – svakako smo za. Prošlogodišnji koncert se i završio spominjanjem takve ideje s bine. To je zaista jedan drugačiji koncert u drugačijem prostoru, veliki izazov kojem se uvek iznova radujemo. Posredi je brižljivo „režiran” šou, vrlo sugestivna rasveta i video-projekcije tokom nastupa, mnogo muzičara na sceni… ukratko, dajemo sve od sebe da ljudi odu s utiskom da su bili na spektaklu.

S obzirom na jubilej tvog prvog albuma, da li možemo da očekujemo neko iznenađenje na set-listi ili specijalne goste?

Zapravo, proslava dvadesetogodišnjice ima dve etape. Prva je bila u Zappa Bazi 5. oktobra, kada smo svirali odabrane pesme s prvih pet albuma, hronološkim redom. To nam je dalo priliku da na binu pozovemo neka draga lica, s kojima smo delili važne periode ovog pređenog puta. Bilo je fenomenalno (i prilično emotivno) proživeti sve te pesme ponovo, zajedno s publikom.

A sada nam predstoji ova druga etapa: dok smo u Zappi posetili prošlost i stali kad smo stigli tik do sadašnjosti, koncert u Dvorani posvećen je današnjoj verziji nas. Kostur svirke je poslednji album, sviraćemo celu „Nojevu varku”, ali na zgodnim mestima u set-listu će uskočiti i starije pesme. Neke od njih, iako su važne – na primer, „Sveti bes” – namerno smo preskočili u Zappi, jer se konceptualno bolje uklapaju u ovaj šou. I da: biće gostiju, ali nek to bude iznenađenje.

Kakva je publika na tvojim koncertima, da li te prati po godinama ili se pojavljuje i „podmladak”?

Vrlo je zanimljiva situacija u Dvorani: zato što je to sedeći koncert, pojavi se i onaj deo publike koji ne dođe na klupske svirke. Generacijski je prilično šareno, skoro kao u sloganu Politikinog zabavnika (smeh). Što je, svaku šalu na stranu, najlepši kompliment koji ti publika može prirediti. Uostalom, u zgodnom smo položaju: kao četrdesetogodišnjaci, da ne kažem „ljudi na sredini”, trenutno smo na mestu s kojeg se, pričajući svoju priču, lakše obraćaš i mlađima i starijima.

U godini za nama desilo se puno nemilih događaja. Možemo li onda izvući i nešto pozitivno iz nje i uzdignute glave krenuti u 2024?

Volim da mislim da se, posle svega toga, solidarnost zgusnula. Da su saosećanje i zajedništvo narasli. Proći će još dosta do uzdignute glave, glava koju jedva držiš iznad vode ne računa se u to. Ali prvi korak je uspravljanje i ispravljanje kičme, a sve oko nas ukazuje na to da je velikom broju ljudi dosta nekih stvari. Da li je to pak osećaj većine – ostaje da se vidi.

Eto prilike 17. decembra. Pozivam sve građane i građanke naše zemlje da ne slušaju apsolutno nikakav i ničiji predizborni marketing, sve su odavno čuli, te da tog dana izađu i glasanjem jednostavno kažu kako se lično osećaju. U prodavnici. Ili dok dišu zagađeni vazduh. Da li se osećaju bezbedno u svojoj zemlji. Da li veruju institucijama. Nek se niko ne zavarava: ostanak kod kuće tog dana znači siguran pristanak na to kako se osećaju, i siguran pristanak na gore. Ako makar procenjuju da postoji „manje zlo”, onda nema razloga da dalje trpe ovo najveće i najgore.

Da li smo kao narod psihički ojačali ili prosto otupeli i postali roboti?

Mi smo žilavi, to nas je u toliko navrata održalo i spaslo, ali žilavost je u suštini sposobnost trpljenja i njena logična krajnja tačka jeste, nažalost, otupelost. To je poslednji mehanizam samoodbrane i preživljavanja: da se pogase svi radari i senzori za registrovanje onog dela stvarnosti koji doživljavamo otrovnim a ne tiče nas se direktno.

Međutim, većina tih indirektnosti zapravo je lažna, i mi se sve više uveravamo kako nam sve ono za šta smo mislili da nije naša priča polako dolazi na kućni prag i ulazi u domove. Mislim da je celi svet trenutno na takvom mestu, mi ovde samo imamo neke dodatne, domaće razloge.

Kad smo kod robota, kako vidiš sveprisutniju veštačku inteligenciju koja je svoje mesto našla sada već u raznim granama umetnosti? Da li te plaši kuda to ide ili podržavaš taj razvoj?

Pa imaš onaj mim gde je s jedne strane, u rubrici „od čega smo strepeli”, terminator koji je tu da nas fizički istrebi, a s druge je „šta smo dočekali”: terminator pred štafelajem kako slika, možda bolje od nas, i ceri nam se u facu. Prva pomisao bila mi je: šta ako je ishod isti u oba slučaja, samo način nije?

Zamislivo mi je da će umetničko tržište za koju godinu možda izgledati kao piljarska radnja: imaš organske proizvode, imaš gmo, pa biraj. A kad vidiš izvesnu preteču toga, kad vidiš koliko ljudi radije sluša autotjunovane vokale nego prirodan glas i umeće pevanja – pomisliš da je svako već odabrao, te da se suštinski ništa novo neće dogoditi. Ali ko zna.

Kakvi su ti muzički planovi za sledeću godinu? Da li možda postoji i naznaka nastavka tvoje književne trilogije „Malterego”?

O da, čim preguramo ovu slavljeničku atmosferu, vraćam se za radni sto što se tiče proze, a od januara počinjemo i rad na novom albumu. Biće tu i reizdanja prethodnih knjiga, kao zagrevanje za to finale „Malterega” i dobrodošlica onim čitaocima koji će se možda tek sada uključiti. Nema mi bežanja sad kad je čak i moj drug Vlada Arsenijević završio svoju veliku tetralogiju, a taj smo kraj čekali još više godina nego ovaj (smeh).

Zez na stranu, nije samo ogroman izazov valjano zaokružiti nešto na čemu tako dugo radiš i ne razočarati čitaoce, ima takođe nečega i u toj preplavljenosti emocijama zbog činjenice da ćeš se uskoro oprostiti od likova s kojima si proveo toliko vremena da su, na neki način, za tebe postali stvarne osobe. To sad treba da proživiš, preživiš i ne upropastiš u očima čitalaca, koje taj oproštaj s likovima takođe čeka.

Ima li muzičkih izdanja iz godine iza nas koje bi istakao i preporučio, bilo da su u pitanju domaći umetnici ili strani?

Ove godine imao sam čast da budem u žiriji Nagrade Milan Mladenović, i mogu ti reći da je to bila sjajna prilika za uvid u regionalnu produkciju: stiglo je preko 300 pesama. I tu ima zaista mnogo odličnog materijala, ali za ovu priliku reći ću, pre svega, da mi je izuzetno drago što je nagrada pripala sastavu Ljubičice, koji sigurno ide u tople preporuke i bili su na vrhu mojih ovogodišnjih favorita.

Pored njih, tu su Lena Stamenković, Oxajo, Hristina Vuković, Oli Pop… sve to još kako vredi čuti, i to ako pričamo samo o našoj zemlji. Izdvojio bih, pored učesnika konkursa, i bend Dram, mlade fenomenalce koji upravo rade na trećem studijskom albumu i spremaju beogradsku svirku u Zappa Bazi za 29. decembar.