Marija Bergam: Ovde će se iskorak pre kazniti nego što će se podržati

Bez trunke šminke čini se još lepšom i mlađom, nosi energiju potpuno suprotnu raskalašnoj Maji Davidović, priča o projektima kojima se unapred raduje, o drilu koji je prošla nedavno u „Bitef dens kompaniji“, o „Senkama nad Balkanom 2“, čije je bindžovanje počelo, a ekskluzivno emitovanje kreće u ponedeljak na televiziji Nova S.

* Lik Maje Davidović je privukao veliku pažnju gledalaca. Imate li neku opservaciju zašto?

– Maja Davidović je u prvoj sezoni izvanredno napisana i vođena, ali ja sam i tada i u drugoj sezoni imala utisak ne da tumačim običan lik, već pomalo i mušku fantaziju. Taj osećaj sam stekla gradeći unutarnju logiku lika. NJena hirovitost, postupci, način na koji misli, način na koji se ponaša, sve to često možda za nijansu sklizne iz realnog. Ona je u isto vreme i direktorka banke, beskrajno obrazovana, informisana, uticajna, a pored toga ima umetničku grupu, slika se gola, spava sa muškarcima, spava sa ženama, spasava svet…

* Malo je, što bi se reklo, „to much“, hoćete da kažete?

– Ali to ne znači da nisam uživala radeći je i da se nisam u svakom trenutku trudila da je pravdam svim bićem, dušom, svime što imam. Pokušali su znalci da definišu taj proces transformacije, o čemu se tu zapravo radi. A radi se o tome da vi svojim životom, bićem oživljavate nešto što je mrtvo, a to je lik. Neretko je potrebno da zarad tumačenja nekog lika iskopate nešto u sebi što niste mogli do tada, da pretpostavite da čuči u vama nešto sa čim se možda ne slažete, nešto što vas plaši ali baš to vam je neophodan materijal od koga ćete graditi lik. U tome je i lepota i težina stvaralačkog procesa.

* Ima li Maja istorijsku podlogu?

– Verovatno znate da je inicijalna ideja u „Senkama nad Balkanom“ bio scenario Stevana Koprivice koji je inspiraciju za njen lik našao u ženama za koje se znalo da su se u to vreme, tridesetih godina prošlog veka u Beogradu, okupljale u Paviljonu „Cvijeta Zuzorić“, konzumirale opijum, bile feministkinje i dosta raskalašne za to doba tako da se nisu uklapale u milje tadašnje prestonice i Balkana uopšte. To jesu istorijske činjenice. Žene tamo su bile pod jakim uticajem Zapada. One su donele dah nekog novog načina života u Beograd.

* Serija „Senke“ je vama donela veliku popularnost ali pre intervjua ste mi spomenuli da se niste baš prijatno iznenadili nekim medijskim napisima o vama. Zašto?

– Nisam ni znala šta da očekujem dok su se emitovale „Senke 1“, ali taj sveprisutan senzacionalizam u medijima mi smeta. Najviše besramni naslovi, to je izrabljeno do kraja. Povod su ne samo erotske scene nego i sam lik Maje Davidović koji je podosta kontroverzan ali mi je, zaista, bilo previše da me mediji s tim likom toliko poistovećuju i da ne postoji želja da se to odvoji. Apsolutno, ali apsolutno to šta igrate nema veze sa vama samima. Sa vama ima veze – kako to radite i to određuje kvalitet vaše glumačke igre. Skoro je neko dao komentar za Nebojšu Dugalića – „kako tako divan čovek može da igra takvog psihopatu“. Jednostavno je. On je glumac.

* Kakav je vaš stav prema našim medijima?

– Sve skupa opšta medijska slika mi deluje tragično – šta se dešava, o čemu se radi… Čula sam negde, a živela sam malo i u Francuskoj, da mediji imaju zadatak da oblikuju i predstave sliku društva. U Francuskoj kada se desi da neko odseče svom šefu glavu i okači je na ogradu firme to će biti plasirano na 26. strani malim slovima. Kao da se mediji trude da sadržajima, koje prvo i najviše plasiraju, stvore narodu osećaj da živi u sigurnom, uređenom, kulturnom društvu, a moram da primetim da je kod nas obrnuto, kao da je cilj da ispadnemo što gori i luđi u potpunoj apokalipsi.

* Da se vratimo na Maju Davidović, kako ste se pripremali za ovu ulogu?

– I za „Senke 1“, a za „Senke 2“ tek, morala sam da pročitam svu relevantnu istorijsku literaturu zato što se bavimo trenutkom između pokušaja ubistva kralja Aleksandra i samim ubistvom. Specifičan trenutak o kome se mnogo toga nagađa i pretpostavlja. Pomogli su mi moji prijatelji, nazvaću ih sada „stručnim saradnicima“, i zahvaljujući njima sam došla do fantastičnih izvora, od izveštaja nemačkih vojnih atašea tih godina sa izvanrednim presecima kompletnog stanja društva i države, preko raznih tekstova iz arhiva vezanih za političku i ekonomsku situaciju u Jugoslaviji tih godina, do istorijske literature koju su pisali savremenici. Izdvojila bih „Diktaturu kralja Aleksandra“, knjigu Svetozara Pribićevića jer mi je ona najviše pomogla da osetim duh epohe. Celo ovo istraživanje je bilo neophodno da bih razumela kontekste i okolnosti u kojima se Maja našla u drugoj sezoni, a situacija nije nimalo jednostavna, videćete.

* Šta je vama lično najfascinantnije iz tog doba?

– Kako su ljudi bili toliko pokretljivi i proputovali ceo svet, a glavna prevozna sredstva su bili vozovi i automobili. Sve moje junakinje koje tumačim u serijama i predstavama iz tog perioda, ima ih čak tri, putuju sedam puta više od mene.

* Lepo je što je generacija mladih glumaca i glumica zahvaljujući Bjelogrliću dobila šansu da pokaže svoj talenat i to odmah u velikim projektima. Kako gledate na to imajući u vidu ovdašnji mentalitet?

– Nedavno u jednom zanimljivom razgovoru neko je primetio da se osnovna odlika našeg mentaliteta može svesti na – ne talasaj! – ne ističi se, ne štrči, ne istupaj… Čini se da će se češće pokušaj nečijeg iskoraka osuditi, saseći i kazniti, nego što će se podržati. Posledica svega što je narod preživljavao vekovima unazad? U svakom slučaju mene je to odmah asociralo na sveprisutnu negativnu selekciju. Primećujem oko sebe nemalo izuzetno talentovanih, vrednih, lepih mladih ljudi koji dugo čekaju na svoju šansu. Nadam se da će se u svim domenima pojavljivati u budućnosti oni koji će umeti da prepoznaju pravi kvalitet, koji će imati hrabrosti da poveruju nekome bez iskustva i koji će smeti da rizikuju, da daju šansu neafirmisanim ljudima.

* Neki dramski umetnici arče svoju dopadljivost i mimo nastupa, vi se oko toga ne trudite. Delujete stidljivo, što je takođe jedna od karakteristika određene vrste glumaca. Kako objašnjavate tu vezu između stidljivosti i glumačkog posla, kako ste se vi s tim izborili?

– Rekla bih da to ima veze sa mojom prirodom i školom koju sam prošla. Ako se zbog nečega osećam privilegovano jeste upravo to kakvu sam školu imala, sa kakvim sam profesorima radila. Kada sam prvi put, na prvoj godini, igrala u rediteljskoj studentskoj vežbi, od mene se očekivalo da izađem na scenu u halterima. Za mene je to bilo strašno, nezamislivo. Bilo me je užasno sramota. Kad sam se požalila mojoj profesorki Biljani Mašić, ona me je podsetila da sam sama odabrala da studiram tu profesiju, da sam rado pristala da tumačim taj lik i da bih morala da stanem u njegovu odbranu do kraja. To bi bilo kao da svirate neki instrument, ali odbijate da izvedete određene tonove jer vam nisu prijatni. Kako biste to objasnili nekom kompozitoru? Isto tako, daleko od toga da u našem poslu ne postoji često namera da se glumac eksploatiše na loš način. Od toga se treba čuvati i glumci bi trebalo da osete šta je za projekat neophodno i da se u skladu sa tim postave. Ja se trudim da sagledam širu sliku i u odnosu na to da donosim odluke. Mi, dakle, učimo da razlikujemo privatno od onoga što je umetnost, kreacija. I publika bi trebalo da pravi tu razliku…

* I ranije su vas reditelji videli kao fatalnu zavodnicu. Kako to komentarišete?

– To me je iznenadilo jer ja sebe tako nisam doživljavala. Meni je u suštini nelagodno da agresivnim ženskim sredstvima privlačim pažnju. Možda je to stvar vaspitanja. S druge strane, ja jesam sebe odmah videla u Maji Davidović po karakteru. U toj njenoj oštrini, pravdoljubivosti, potrebi da neke stvari kaže naglas, a ne da ih prećuti. Kod nje je to, doduše, mnogo naglašenije. Slične smo i po emotivnosti, samo što Maja, za razliku od mene, svoja osećanja mnogo više drži za sebe.

* Izjavili ste jednom da ste pomalo konzervativni. Da li je to tačno?

– Možda, da. Mnogo brinem o tome šta će moji bližnji da kažu i kakav će odjek imati na njih to što radim. To ponekad ume da me koči. Mnogo je lakše igrati sa potpunom slobodom, a ja se često brinem.

* U jednom intervjuu ste ispričali da vam je bilo divno za vreme studiranja jer ste mogli s kolegama direktno da komunicirate i da ste, posledično, mnogo toga razmenjivali. Da li je sad sve drugačije kad ste ušli u profesionalne vode?

– Svakako da je drugačije. U „Senkama“ ni izbliza nisam bila okružena svojom generacijom i kad bi se pojavio neko meni generacijski blizak u bilo kom sektoru jako bih mu se obradovala. To se oseti odmah. Bude mnogo lakša i lagodnija konverzacija i bolja razmena. Ali, kada se radi radi se bespoštedno i tome sam takođe u školi naučena. Da cenim i kada mi neko iskreno do kraja, surovo govori o mojim nedostacima, da je to, u stvari, velika stvar za mene. LJudi neće da se izlažu neprijatnostima i rizikuju. Ja umem da cenim iskrenost. Prvi je Dragan bez dlake na jeziku. Ali, tako se jedino i može raditi kvalitetno.

* Kako vidite komunikaciju ovog društva. Da li je ono neguje?

– Generalno mislim da ljudsko društvo neguje komfor. Ali ne mislim da po svaku cenu treba ljudima govoriti neprijatne stvari. Postoje situacije kada je to neophodno. Sećam se da sam se ja u početku u Francuskoj žalila, pa me je čak i Raša (Radivoje Bukvić, glumac i suprug Marije Bergam, prim. A. Ć.) nervirao kako se tamo svi artificijelno osmehuju jedni drugima. „Bože, šta im je?“ – pitala sam se. Čak su na setu znali njega da pitaju kad sam tu bila kao gošća, da li je sa mnom sve u redu jer nisam vladala tom formom ponašanja – osmehivanja i klimanja glavom. Kad sam to posle ovde nekome prepričavala rekao mi je: „Samo nek mi se smeju. Odlično.“ Shvatila sam tada – gde bismo stigli kada bi svako iskazivao svoje lično nezadovoljstvo. Nekad je apsolutno poželjno da se ljudi drže forme da bi se zaštitili jedni od drugih, ali kada postoji ozbiljan razlog naravno da moramo biti otvoreni.

* Dobili ste veoma mladi Sterijinu nagradu za ulogu u predstavi „Radnici umiru pjevajući“, usledile su i druge velike uloge. Zadovoljni ste načinom kako se razvija vaša karijera?

– Da se ne lažemo, zadovoljna sam što uopšte imam posla koji je suvisao. Nemam nikakvu lažnu ili iskrivljenu predstavu o trenutku u kom živimo i kulturnim (ne)potrebama. Prezadovoljna sam i deluje mi gotovo nestvarno da sa ovoliko godina imam iza sebe ovako velike i ozbiljne projekte za koje, nažalost, ne mogu reći da se uklapaju u trenutne potrebe tržišta.

* Šta trenutno radite?

– Radila sam predstavu „Gradovi koji više ne postoje“ na koju sam veoma ponosna. Svetski poznata koreografkinja Konstanca Magras iz Berlina je došla u Beograd. Želela sam da radim na tom komadu da bih videla mogu li da pratim zahteve svetski afirmisane umetnice. To je bio rudnik. Imali smo svakodnevno duge, fizički prenaporne probe. Iako sam završila baletsku školu i glumica sam, Konstanca je u početku bila veoma razočarana zato što izgledam kao plesač, a ona je želela da joj se glumica razlikuje. U početku nije baš znala šta će sa mnom ali vremenom mi je pronašla mesto. Bila je veoma zahtevna, iscrpljivala nas je do poslednjeg atoma snage. Sada mogu da kažem da je vredelo. Ona je bila prezadovoljna, a meni je posebno drago što sam sarađivala sa Bitef dens kompanijem. Trenutno snimam novu seriju gde igram ženu potpuno, ali potpuno drugačiju od Maje. U pitanju je majka dvoje dece koja prolazi kroz velika iskušenja…

Literatura je kriva

– Moja najveća ljubav je bio balet. Pored toga sam išla u Treću beogradsku gimnaziju i u studio „Stvar srca“ kod Mike i Bilje Aleksić. Rad u tom studiju je bio presudan da se opredelim da studiram glumu. Tamo sam stekla i ljubav prema literaturi. Razmišljala sam i o studijama svetske književnosti… Uvek sam jako volela da čitam, literatura je ponekad umela toliko da me opsedne da postane moja realnost. Literatura je kriva što najviše volim i najbolje se osećam kad radim epohe – konstatuje Marija Bergam.