Marija Karaklajić: U srpskom društvu u proteklih 30 godina ništa se suštinski nije promenilo

Ovo je već dugo jedna burazerska pozorišna sredina u kojoj je mnogo važnije ko vam je kum i s kim ste juče bili na ručku od kvaliteta vašeg rada“, kaže između ostalog u razgovoru za Danas dramska spisateljica Marija Karaklajić, ovogodišnja dobitnica nagrade „Biljana Jovanović“ Srpskog književnog društva.

Književna nagrada okrenuta svim književnim žanrovima, ali sa specifičnom težinom imena koje nosi pripala je Mariji za sabrane drame u izdanju Arhipelaga „Lice od stakla“.

O nagradi, stanju u domaćem teatru, položaju dramskih pisaca i njihovih dela i u savremenom pozorištu, ali i izdavaštvu, te angažovanosti umetnika i njegovog dela i najzad svrstavanju na određenu stranu u ovom istorijskom trenutku, bilo je reči u razgovoru sa spisateljicom koja je svoje usavršavanje i rad, osim u domaćim pozorišrima, velikim delom ostvarila u teatrima koji su već dugo sinonim za ovu vrstu umetnosti – onima nemačkog govornog područja.

Od svih nagrada koje postoje na ovdašnjoj književnoj sceni šta znači dobiti baš onu koja nosi ime Biljane Jovanović?

– Veoma sam počastvovana nagradom. Biljana Jovanović jedna je od naših najznačajnijih spisateljica druge polovine XX veka. Svojim romanima „Pada Avala“ i „Psi i ostali“ uvela je radikalnu žensku subjektivnost na našu književnu scenu, stvorila samosvojne, nezavisne junakinje koje ističu važnost vlastitog doživljaja stvarnosti i života unutar jednog patrijarhalnog poretka i, u težnji za slobodom, ustaju protiv nametnutih pravila. Ali ne samo proširivanjem spektra književnih tema, već i ironičnim stilom, vrcavim jezikom i humorom, Biljana Jovanović je podrivala uvrežene rodne norme i vladajuću ideologiju tadašnjeg jugoslovenskog društva. NJene drame stilski su veoma raznolike, s jedne strane mogu da se posmatraju kao komentari određenih istorijskih događaja, a s druge strane, usled svoje poetičnosti mogu da se čitaju i kao lirske drame, prožete elementima apsurda i groteske. Zbog te raznovrsnosti predstavljaju veliki izazov za pozorišnu scenu.

Ne samo da se retko nagrađuju, već se knjige drama, čini se, retko i objavljuju. Da li je inicijativa za objavljivanje vaših drama objedinjenih u nagrađenoj knjizi „Lice od stakla“ možda došla od vašeg izdavača Arhipelaga, i koliko je važno da upravo izdavači podrže objavljivanje dela koja su manje popularna od recimo romana?

– Dramska književnost je marginalizovana, ali to nije slučaj samo kod nas. U Nemačkoj, na primer, postoji razvijen sistem podrške dramskom stvaralaštvu, koji se realizuje kroz stipendije, narudžbine, programe razvoja dramskog teksta. Uprkos tome, dramske spisateljice i dramski pisci smatraju da njihova dela nisu vrednovana na odgovarajući način. Književna kritika i teorija u Nemačkoj je dramsku književnost gotovo u potpunosti prepustila pozorišnoj teoriji, dok savremena teorija pozorišta u čijem je fokusu čin izvedbe dramski tekst najčešće posmatra kao materijal za pozorišnu predstavu. Međutim, u Nemačkoj se makar vode diskusije o tome i ipak se povremeno pojavljuju studije koje se bave odlikama i razvojem dramske književnosti tokom proteklih decenija. Kod nas nema rasprava o statusu dramske književnosti, a nedostaju i ozbiljne analize savremenih dramskih tekstova. Tačno je da se drame ovde retko objavljuju. Izdavačke kuće Arhipelag i Zepter Book World spadaju u malobrojne izdavačke kuće koje imaju edicije posvećene dramskoj književnosti. Generalno se stiče utisak da izdavači i urednici nisu mnogo zainteresovani za dramske tekstove, ni domaće ni strane. Nije oduvek bilo tako. Treba podsetiti recimo na izvanrednu Nolitovu ediciju drame čiji je urednik bio Jovan Hristić i u kojoj su objavljeni klasici dramske literature: Ibzen, Pirandelo, Breht, Beket…

Vaše drame imaju literarni kvalitet, čitaju se i kao književni tekstovi. Ali, iako imaju svoj zapravo nezavisan život u prostorima literature, njihov je krajnji prostor pozorište. Koliko ste uključeni u scenske transformacije sopstvenih tekstova i sa kojim ste autorima i autorkama u ovdašnjem i međunarodnom teatru sarađivali na “čitanju” svojih drama za scenu?

– Krajem januara ove godine u Manhajmu je održana praizvedba moje drame „Kuća s tri ruke“, koju sam sama prevela na nemački. S rediteljem Paskalom Viandom sve vreme sam vodila živ i plodotvoran dijalog o drami i njenoj scenskoj postavci. Dopala mi se rediteljeva ideja da na sceni bude četvoro izvođača koji igraju sve uloge: dvoje glumaca, lutkarka i plesač. Mislim da je Paskal spajanjem i preplitanjem različitih elemenata pozorišnog izraza napravio vrlo uzbudljivu predstavu. Pošto sam radila i kao dramaturškinja u pozorištima na nemačkom govornom području, znam da su dramski pisci često uključeni u proces rada na predstavi. Tamo je profesionalizam na mnogo višem nivou nego ovde, u svim segmentima, pa i kada je reč o odnosu prema dramskim piscima. Od jednog upravnika pozorišta u Nemačkoj nikada nećete čuti rečenicu: Ne mogu da vam kažem da li će se vaša drama igrati zato što mi stalno pada sezona. Tamo sezone ne padaju, već se brižljivo planiraju. Ali pozorišne sredine u Nemačkoj i Srbiji zaista ne mogu da se porede. Naše pozorište je temeljno upropašćeno negativnom selekcijom, nepotizmom, delovanjem raznih interesnih klika, postavljanjem nekompetentnih ljudi na odgovorna mesta, snižavanjem estetskih kriterijuma. Ono jedva da je relevantno i u regionalnim, a kamoli u evropskim okvirima. Ovo je već dugo jedna burazerska pozorišna sredina u kojoj je mnogo važnije ko vam je kum i s kim ste juče bili na ručku od kvaliteta vašeg rada.

Pozorište je institucija u kojoj se može neposredno progovarati o trenutku u kome živimo. Angažovanost vaših drama se iščitava iz pitanja o krivici i kazni, zločincu i žrtvi, (ne)mogućnosti iskupljenja, životu nakon velikih lomova, ideologijama i uverenjima koja formiraju pojedinačne ljudske sudbine… Može li se umetnost stvarati izvan stvarnosti, čak i kada bi autor ili autorka insistirali na autonomiji svog dela?

– Umetničko delo se uvek nalazi u dijalogu sa stvarnošću u kojoj nastaje, međutim, ta stvarnost ne mora biti određena samo konkretnim društveno-istorijskim okolnostima. Književnost i druga umetnička dela, na primer, takođe su njen konstitutivni deo. Moje drame govore o realnosti u kojoj živimo, ali su istovremeno i odraz literature koju sam čitala. Drama „Mlečni zub zemlje“ napisana je pod uticajem ekspresionističke drame i poezije. Ona u formi stanične drame, karakteristične za nemački ekspresionizam, progovara o užasima rata. U drami „Kuća s tri ruke“ postoje brojne reference na gotsku književnost, na autorke i autore poput En Redklif, E.T.A. Hofmana, Edgara Alana Poa, Henrija Džejmsa, Širli Džekson, ali i na dela vizuelnih umetnosti. Sam naslov drame inspirisan je slikom Luize Buržoa iz njene serije slika „Žena-kuća“, na kojima su predstavljena ženska tela iz kojih izrastaju kuće. Takođe, pojedine scene u drami direktno korespondiraju i s delima impresionističkih slikarki Eve Gonzales i Berte Morizo, te s projektom „Kuća u r“ Gregora Šnajdera. Drama „Pars hostilis“ bavi se Neronom i tiranskom vlašću, u njoj sam parafrazirala Senekin spis „O blagosti“ posvećen Neronu, a kao izvore sam koristila Tacita i Svetonija. Veoma važnu potku te drame čini i Senekina tragedija „Besni Herkul“. U knjizi „Lice od stakla“ objedinjeno je pet drama koje su tematski i stilski raznorodne. Karakteriše ih preispitivanje konvencija dramske književnosti i kada se čitaju hronološki, može se primetiti rastakanje klasične dramske forme i postepeno približavanje proznim oblicima.

Da li je, po vama, važno da se umetnik angažuje i izvan svog stvaralaštva? I, kako vam u tom smislu deluje svrstavanje nekih ovdašnjih umetnika uz vlast, odnosno izbor onih drugih, koji su stali nasuprot vlasti, zbog čega pojedini dospevaju i na „crne liste“ i ostaju bez angažmana?

– Društveni i politički angažman stvar je lične odluke svakog pojedinca i pojedinke, bez obzira na profesiju kojom se bave. Umetnici imaju podjednaku odgovornost za zajednicu u kojoj žive kao i svi ostali članovi te zajednice. Međutim, to pitanje se usložnjava kada živite u društvu u kom je intelektualna i umetnička elita igrala aktivnu ulogu u pripremanju ratova i raspadu zemlje. Naravno da je moralna odgovornost i moralna krivica te elite mnogo veća. Umetnici i intelektualci koji danas podržavaju vlast takođe treba da budu svesni toga da podržavaju jedan autokratski režim koji raspiruje mržnju i nacionalizam, ugrožava osnovne ljudske slobode, veliča ratne zločince. Znači, oni se aktivno zalažu za društvo u kom ne postoje institucije, ne postoji vladavina prava, već je čitava vlast koncentrisana u rukama jednog čoveka, za društvo koje odbija da se distancira od svoje nacionalističke prošlosti. A najnoviji dokaz moralnog sunovrata ovog društva jeste izostanak jasne, nedvosmislene osude invazije Rusije na Ukrajinu. Verovatno ne treba da čudi to što se zemlja koja je bila agresor u ratovima devedesetih sada stavlja na stranu agresora, nasuprot čitavom civilizovanom svetu. To samo potvrđuje činjenicu da se u srpskom društvu u proteklih 30 godina ništa suštinski nije promenilo. I dok u Ukrajini nevini ljudi ginu, dok ruska vojska pljačka, siluje, uništava čitave gradove, intelektualci ideološki bliski režimu potpisuju peticiju protiv uvođenja sankcija Rusiji. Tolika bezosećajnost i potpuno odsustvo empatije prema žrtvama su neshvatljivi. Ta peticija će ostati upamćena kao još jedna stranica istorije beščašća u Srbiji.