foto Michele LecceseMogućnost da shvatite uzbuđenje publike i da ste deo i učesnik nekog događaja uvek je neverovatan osećaj. Na Beogradskom festivalu igre u foajeima pozorišta koje sam posetila, oduševljenje se osećalo na svakom koraku. Štaviše, kvalitet predstava u programu nikada nije razočaravajući.
Čak i kad neko delo možda ne odražava u potpunosti Vaše umetničke ukuse – neki više vole performans ili eksperimentalnu igru, drugi pozorišnu igru, a ima i ljubitelja neoklasike – kvalitet ponude je konstantno impresivan, kaže u razgovoru za Danas Marija Lujza Buzi, glavna urednica vodećeg italijanskog časopisa za igru Danza&Danza i gošća 19. BFI.
Profesorka istorije igre na više italijanskih akademija, novinarka i kritičarka Marija Luiza Biza je na čelu italijanskog časopisa Danza&Danza gotovo celu deceniju, a od 2016. je i glavna urednica njegovog internacionalnog izdanja na engleskom. Piše pozorišne programe za mnoge italijanske umetničke kuće, naučna je konsultantkinja za televizijsku dokumentarnu seriju „Zbog čega igramo?“, koja se prikazuje u pet evropskih zemalja, a trenutno je i članica Upravnog odbora festivala Istok-Zapad u Roveretu i Komiteta za scenske umetnosti u regionu Emilija Romanja.
Prema kom kriterijumu se određuje koji će se festivali savremene igre naći u časopisu u Italiji i internacionalnom izdanju na portalu Danza&Danza?
– Zapravo Danza&Danza platforma ima više različitih ‘glasova’ – dvojezičnu veb stranicu na italijanskom i engleskom, sa najnovijim vestima; časopis izlazi svaka dva meseca na italijanskom i engleskom jeziku u gotovo identičnoj verziji italijanskog štampanog izdanja koje se može čitati i kupiti širom sveta preko aplikacije Danza&Danza International. Naša čitalačka publika je globalna, a ljubitelji plesa mnogo putuju ili su bar to činili pre pandemije. U našem dvomesečnom časopisu obično unapred dajemo obaveštenja o značajnim međunarodnim događajima ili svetskim premijerama. U međuvremenu, naša veb stranica pokriva više kratkoročnih vesti i događaja, ima više reportaža, često sa multimedijalnim sadržajem kao što su trejleri ili foto galerije.
Osnivači BFI tvrde da ovaj festival već 19 godina opstaje, između ostalog, „iz inata“. Šta su izazovi i tajna trajanja časopisa za modernu igru, osnovanog 1986. godine?
– To bi možda trebalo pitati naše čitaoce! Verujem da tajna naše dugovečnosti leži u tome što uspevamo da uspostavimo odnos poverenja sa našom publikom i postanemo čvrsta referentna tačka koja će im pomoći da formiraju sopstvene stavove i mišljenje. Pogled na broj naših pretplatnika i doslednost u obnavljanju pretplate svake godine možda bi mogao da pruži jedno od mogućih tumačenja kako smo se opstali tokom svih ovih godina. Za nas, kao nezavisnog izdavača, najveći izazov jeste da držimo korak sa vremenom i promenama u izdavaštvu. Trudimo se da se naš pristup uvek zasnova na otkrivanju i istraživanju, pokušavamo da privučemo novu publiku i ohrabrimo mlađe ljude da čitaju više, jer su svi prečesto zarobljeni na društvenim mrežama i ispred ekrana.
Ima li internacionalno izdanje na portalu bilo kakvog uticaja na tiraž i čitanost štampe u Italiji, ili je publika različita?
– Veb stranica i italijansko i englesko izdanje časopisa su međusobno povezani, ali nesumnjivo imaju različitu publiku. Često vesti na engleskom, koje objavljujemo na veb stranici, nisu prevedene na italijanski, pa dodajemo informacije za italijanske čitaoce. Ali, nemamo nikakve podatke koji bi potvrdili da li to utiče na prodaju italijanskog štampanog izdanja.
Da li je za urednike i vlasnike časopisa umetničke igre, kao i za kritičare neophodno da prođu kroz baletsku salu i osete igrački život na sceni?
– Nije neophodno, ali svakako mnogo pomaže.
Gde i kako vidite modernu igru danas, posle dvogodišnjeg iskustva pandemije i globalnih promena u društvu koje se neminovno odražavaju i na savremenu umetnost?
– Umetnici su posebno osetljivi i imaju sposobnost da shvate ‘duh vremena’ pre svih, tako da su već počeli da prikazuju na sceni teškoće koje su pratile ove dve godine pandemije. Publika BFI će 5. aprila moći da vidi jedan takav komad – „Bogohulnu rapsodiju“ Emija Greka i Pitera Šoltena. Posledice pandemije osećaće se još dugo, a već sledeće sezone stižu novi radovi. Ove sezone mnogi umetnici bili su prinuđeni da nadoknade turneje otkazane 2020. i 2021, kao i da se vrate radovima koji su bili prekinuti. Jasno je da će svi neizbežno nositi ožiljke ovog globalnog iskustva.
Koliko se i kako u svetu savremene igre osećaju posledice ratnih sukoba u Ukrajini, imajući u vidu da se mnogim poznatim ruskim umetnicima preko noći otkazuju angažmani, a čak i pisci i kompozitori poput Čajkovskog i Dostojevskog u nemilost?
– Objektivno, činjenica je da, nažalost, za sada u našim pozorištima nećemo gledati umetnike i kompanije iz Rusije. Oni će trpeti posledice političkih izbora njihovih vođa bez sopstvene krivice. Iako se možda ne slažu uvek sa takvim odlukama, veoma je teško zauzeti stav protiv njih. Međutim, značaj i veličina ruske kulture ne mogu se poništiti. Ja odbijam da zbog Vladimira Putina osuđujem divove kao što su Dostojevski, Čajkovski, Prokofjev, Šostakovič, Puškin, Tolstoj ili Maljevič. Oni će nastaviti da ‘govore’ svetu, a nadajmo se da će Putin ućutati i da će uskoro biti zaustavljen.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
