Marijana Cvetković: Kulturnom politikom se u ovoj zemlji više niko ne bavi

Razlog za taj stav je to što Sekretarijat za kulturu grada Beograda ove godine nije raspisao konkurse za kulturu. Sekretarijat je time uskratio podršku velikom broju umetničkih programa, i time ozbiljno ugrozio umetničku produkciju domaćih autorki i autora.

Ogorčeni takvim (ne)postupanjem ključnih kulturnih institucija u našoj zemlji, Asocijacija Nezavisna kulturna scena Srbije i Stanica Servis za savremeni ples organizovali su akciju prikupljanja i predaje formulara sa informacijama o projektima na pisarnici Sekretarijata za kulturu grada Beograda, kao i žalbe zbog neobjavljivanja rezultata konkursa na pisarnici Ministarstva kulture.

Na štandu postavljenom ispred Skupštine Grada prikupljeno je i predato oko pedesetak formulara, koje čine: umetničke produkcije, festivali, obrazovni programi, dečiji programi, međunarodne i regionalne saradnje, istraživački projekti, knjige, konferencije, laboratorije, radionice sa raznim učesnicima…

– Napravili smo simboličnu akciju kao otvorenu kancelariju na ulici koja priprema žalbe Sekretarijatu za kulturu i Ministarstvu kulture zbog situacije u kulturi, konkretno sa projektnim finansiranjem kulture – pojašnjava Cvetković, za Danas.

Ona podseća da je poznato je da je Ministarstvo krajem prošle godine objavilo poziv za konkurse na kojima svake godine učestvuju akteri iz kulture i da je po zakonu Ministarstvo u obavezi da u roku od 60 dana, od dana završetka konkursa, objavi rezultate.

– Na današnji dan ističe četvrti mesec od tog roka, a u tom istom periodu Grad Beograd nije objavio svoj konkurs, iako je u obavezi. O tome se nije oglasio nikada. Nikada nismo čuli objašnjenje, izvinjenje, ili bilo koju drugu vrstu informacije u vezi sa tim, što svedoči o bahatosti gradske vlasti, kao i Ministarstva kulture, koji smatraju da su ta javna sredstva, javni budžet, njihovi privatni i da se prema njima mogu odnositi kako im se ćefne, drugim rečima – nisu odgovorni pred zakonom na način na koji to zakon propisuje – ukazuje Cvetković.

Ona podseća da je u pitanju višegodišnja borba nezavisne kulture da se finansiranje nezavisne kulture i uopšte kulture unapredi u ovoj zemlji.

– Ponovo ukazujemo na to da taj sistem već duže vreme ne funkcioniše. Ovo je ključni dokaz da se u ovoj zemlji kulturnom politikom zapravo više niko ne bavi. To moramo da stavimo javnosti do znanja, posebno kulturnoj. Kulturna politika više ne postoji, ona je stavljena „ad akta“, a razlog tome je očigledno politička odluka da kultura nije važna ovom društvu i da se nje treba otarasiti – zapaža Cvetković.

Tako se pokazuje odnos prema društvu i građanima, dodaje ona i to na način da im se kaže: „niste zaslužili da proizvodite kulturu“, odnosno, „da imate kulturne sadržaje“, koji su ujedno i obrazovni, i koja se na ovan način neutrališu.

Cvetković ukazuje na još jedan nivo problema, a to je onemogućivanje prisustva savremene kulture i umetnosti – nekih drugačijih umetničkih praksi, u malim mestima širom Srbije, jer tamo, iako postoje javne institucije, one proizvode samo konzervativnu kulturu.

– U tim mestima se gaje generacije koje nikada nisu imale živi kontakt sa onim što danas zovemo savremene umetničke prakse. Za njih je to nepoznato zato što im je nedostupno. Onda te male organizacije koje pokušavaju nešto da rade u jednoj ili nekoliko oblasti, imaju dodatnu vrednost i važnost za te sredine. One su te koje će nove umetničke jezike zapravo doneti u manja mesta, do publike odatle, posebno mlade. Nihova važnost je takva da bi Ministarstvo kulture moralo dodatno da ih podržava, da ih pomaže i da ih ohrabruje da taj posao rade – istiće Cvetković i dodaje da su oni još više pogođeni nego gradski, jer imaju mnogo manje mogućnosti da nađu načina da svoje programe realizuju.

Drugi nivo koji je pogođen postupcima Ministarstva tiče se evropskih programa za kulturu. Naime, prema njenim rečima, Srbija je zemlja koja spada u sam vrh evropskih zemalja koje dobijaju projekte podržane od strane velikih evropskih programa za kulturu. Konkretno, veliki broj nezavisnih organizacija, kao i institucija, je naučio da učestvuje u programima i da dobija grantove i da te projekte realizuje. I to je važan doprinos u načinu funkcionisanja i finansiranja kulture kod nas, pojašnjava Cvetković, i dodaje da se Ministarstvo kulture obavezalo da će sve te projekte koji dobiju sredstva, pomoći određenim iznosom.

– To se zove „učešće u samofinansiranju“ jer svaka organizacija uz evropski grant mora da pribavi određenju količinu novca kako bi se projekat realizovao do kraja. Ministarstvo kulture već odavno ima taj odličan instrument, još od kada postoji naše učešće u programima Evropske Unije. Dakle, Ministarstvo kofinansira jedan deo tog dodatnog novca koji se treba obezbediti. Iako su prošli rokovi, jedno dva-tri meseca od završetka tog konkursa, odnosno roka za objavljivanje rezultata, oni ni to nisu objavili, a to znači da se organizacije iz Srbije koje učestvuju u tim programima – budući da ne znaju da li će imati sredstvo za kofinansiranje, dovode u vrlo opasnu situaciju da vraćaju desetine hiljada evra zato što nisu uspeli da realizuju program; da se zadužuju tamo gde ne bi trebalo male organizacije ili bilo koja kulturna organizacija i institucija da se zadužuje i da se sramote pred evropskim partnerima, jer programi koji se ovde realizuju nisu samo lokalni, oni su i međunarodni i uključuju učešće međunarodnih kolega, umetnika, učesnika, stručnjaka… Čitav jedan lanac problema se proizvodi činjenicom da Ministarstvo kulture na neodgovoran način upravlja našim sredstvima i ne ispunjava svoje zakonske obaveze, a da ne pričam o njenoj moralnoj ulozi nekoga ko treba da se brine o javnom interesu u kulturi, što je tačno definicija koja stoji u uvodu Zakona o kulturi – ističe Cvetković.

Upitana ko je pogođen takvim odnosom prema kulturi i neulaganjem u kulturu, Cvetković ističe da je na gubitku je zajednica.

– Ovom akcijom predajemo žalbe sa čitavim nizom programa koji nisu realizovani zbog ove situacije, kao i programe koji treba da budu realizovani u narodnom periodu, u cilju da se „na gomili“ vidi koji su sve kulturni sadržaji u pitanju i koliko ljudi u tome učestvuje, koliko kulturnih radnika, radnica, umetnika, umetnica, zapravo živi od tih aktivnosti, programa i projekata. I na kraju, koliko su zajednice u kojima se ti programi dešavaju, bilo one beogradske ili neke druge, uskraćene za sadržaje koji su kvalitetni po mnogim kriterijumima, a koji uz sve to imaju obrazovni karakter – ukazuje Cvetković.

Ona pojašnjava da ti programi, na način na koji to samo umetnost može, govore o društvenim temama koje su nekada traumatične, nekada osetljive, nekada iz mnogo razloga neizgovorene; one su medijatori između umetnosti i društvene svesti, zajednice koja se kroz taj dijalog uz tu medijaciju razvija.

– Zajednica se na taj način emancipuje i razvija u pravcu aktivnijeg kritičkog mišljenja i razumevanja onoga što se oko nas dešava. Umetnost je funkcionalan način okupljanja ljudi, a kada ste u zajednici, grupi, mnoge teške stvari bolje razumete, vidite njihove uzroke, i sa druge strane ste ohrabreni da se njima bavite i da tražite rešenje. Za mene je to najvažnija uloga umetnosti u ovom teškom trenutku. Trenutku jednog potpuno traumatizovanog podeljenog društva u kome se zaista ni jedan pojedinac ne može osećati dobro, niti bezbedno. Niti, na žalost, više može da pronađe smisao svog života i rada u takvom strašnom, nasilnom, podeljenom i traumatizovanom društvu kao što je naše – zaključuje Cvetković.

Strategija Ministarstva je da se prave mrtvi

A kako ovo nije prvi put da se suočavamo sa neispunjenim obećanjima Ministarstva, upitali smo kustoskinju kakva su očekivanja nezavisne scene.

– Nije prvi put, njihova strategija je da ćute i da se prave mrtvi, da čekaju „da prođe“. Računaju na iscrpljivanje ljudi što se naravno dešava, pogotovu u ovakvim uslovima. Noć pred ovu akciju Ministarstvo kulture je na svojim društvenim mrežama objavilo vest da su objavljeni rezultati za tri umetničke oblasti – dakle konkursa. To je lažna vest, jer ti rezultati nisu objavljeni. To govori na šta su spremni – da lažu i proizvode lažne vesti. A da li to priliči tako visokom organu? Jednom Ministarstvu koje je pritom Ministarstvo kulture. Da li je to način dijaloga sa zainteresovanim stranama, koju čine građani. Aktivni građani koji doprinose javnom interesu – upitkuje ona i dodaje još jedan niz pitanja – Da li to govori nama da je Ministarstvo kulture nespospobno da upravlja kulturom, onosno, da li su ljudi koji vode Ministarstvo sposobni da upravljaju jednim tako dimaičinim društvenim poljem, u kome je očekivano kritičko mišljenje i delovanje. Da li nam govori o tome da oni u nama vide neprijatelje, što je još strašnije; i da li nam govori to da imaju svoju agendu, koja nema nikakve veze sa kulturom, jer da ima oni bi vodili dijalog – upitkuje i zapaža Cvetković.

Borba protiv regresivnog „ministarstva propagande“

Cvetković dalje zapaža da je koncipiran novi diskurs unutar tog ministarstva, jer su ti ljudi razumeli kulturu kao propagandu, a da to svodi Ministarstvo kulture na „ministarstvo propagande“.

– O tome svedoči delovanje novog ministra kulture Nikole Selakovića, koji ne prestaje da se slika na mestima proizvodnje izuzetno regresivnih i konzervativnih diskursa i mišljenja, crkvenih kulturnih centara, crkvenih parohijskih domova, javnih institucija iz kojih proističu poruke koje ne priliče tim javnim institucijama … Sve je to nama jasno i naš je plan da se mi protiv toga borima. Znamo da su oni mnogostruko od nas jači po svemu, ali isto tako znamo da glas koji mi u javnosti možemo da realizujemo sve više i više ljudi razume. Takođe nam je cilj da pozovemo sve kolege iz javnih institucija, jer znamo i to da su i oni u jednako teškom položaju, da progovore. Da se oglase i preko nas, ne mora to biti imenom i prezimenom. Mogu izneti svoja iskustva i priče o onome šta se dešava u javnim institucijama kulture. Oni su pod užasnim pritiskom i cenzurom, njima se nameću programi koji dolaze iz Ministarstva kulture ili nekakvih uprava. Oni se više kulturom ne bave, to su samo maske i mrvice. Drugim rečima, sve se raspada i na nama je koji proizvodimo kulturu i umentost, da kažemo da je zaista dosta i da se ovakvim razvojem događaja rastače društvo, što možemo da vidim svaki dan kada pogledamo oko sebe. Mi o tome pričamo godinama, jer razumemo kako ti procesi funkcionišu. Razumemo da su kultura, obrazovanje i druge oblasti zapravo samo ogledalo onoga što se dešava u našem društvu, a to je tužno. Verujem da ni jedan pojedinac u ovom društvu nije srećan izgledom društva u Srbiji danas – zaključuje Marijana Cvetković.