Marina Abramović: Još uvek samouvereno "prolazi kroz zidove"

Njene poslednje izjave koje se tiču odnosa sa zemljom iz koje je potekla i rodnim Beogradom po dobrom starom običaju su odjeknule u javnosti.

„Ne osećam se ni kao Srpkinja, ni kao Crnogorka. Ja sam eks-Jugoslovenka. Potičem iz zemlje koje više nema“, izjavila je Marina letos nemačkom Špigelu. Izdavač ju je doduše savetovao da se u medijima ne razmeće sa detaljima iz života budući da je nedavno objavila autobiografiju, međutim ona se namerno, slučajno ili baš onako kako se od Marine očekuje, otkako je ušla u mejnstrim vode, opet raspričala o svemu pa i o tome da je odustala od ideje da, kada za to dođe vreme, bude sahranjena na tri mesta: u Beogradu, Amsterdamu i Njujorku.

Kaže da ne bi volela da umre ni u Njujorku, „kao starci koje ljudi smatraju prljavim, već u nekom manastiru u Indiji, uz crvene pande i tišinu“. Tamo bi, smatra, našla mir uma. „Divni Tibetanci imaju reč za to – zovu ga bićem kao takvim“, kazala je Marina, čija je umetnost podrazumevala neprestano kretanje po svetu koji je obišla uzduž i popreko otkad se u tridesetoj otrgla iz zakopčane sredine u kojoj je dotad bila. Bio je to prvo Amsterdam, pa Evropa, Australija, najlepših pet godina nomadskog života u kombiju zajedno sa tadašnjim partnerom i umetnikom Ulajem, Indija, Kina, Brazil, Amerika…

Neke od njenih ikoničnih fotografija su i one gde sedi na aerodromu okružena koferima i s kartom u ruci za ko zna koju destinaciju, ili dok hoda po Kineskom zidu. Kad bi se pojavio svemirski brod koji bi je odveo u neku galaksiju, bila bi spremna i za tu avanturu, kazala je jednom. Marina je još dok je živela u Jugoslaviji sanjala da jednog dana vidi svet. Želja joj se ostvarila, ali je svet iz kojeg je potekla nastavio da je prati. Ne samo što je crpeći nagomilanu energiju iz ograničenja koja joj je taj svet postavio dobijala materijal od kojeg je oblikovala svoje brojne i nadasve dramatične performanse, nego što bi uvek bila prilično razgovorljiva na pitanja o poreklu, korenima i počecima.

„Ja sam proizvod svih kontradikcija mojih roditelja. Otac (Vojo, prim. A. Ć.) je bio nacionalni heroj, od njega sam nasledila sve što je herojsko, to da uvek ideš do kraja… Od majke (Danica, svojedobno direktorka Muzeja revolucije, prim. A. Ć.), koja je bila majorka Armije, kontrolu, preciznost, urednost u komunikaciji. Spiritualni element nasledila sam od bake, koja je provela ceo život u crkvi. Brat njenog muža proglašen je svecem, patrijarh Varnava. Sećam se, kad sam imala šest godina, išla sam u crkvu sa njom, sela na stolicu i rešila da popijem svu svetu vodicu, jer sam mislila da ću tako postati svetac, a samo sam dobila proliv“, ispričala je Marina u intervjuu za SeeCult 2004, kada je na prvom internacionalnom Oktobarskom salonu dobila nagradu za životno delo, i kada je izgledalo kao da će dotadašnji napeti odnosi između nje i ovdašnje sredine krenuti u pozitivnom smeru.

Tadašnja sekretarka za kulturu Grada Gorica Mojović obećala je Marini retrospektivu u Gradskoj galeriji, koja je trebalo da se izgradi na Trgu republike, a umetnica je donirala sredstva Muzeju Nikola Tesla. Izgradnja Galerije, međutim, nikad nije ni započeta, kao ni proces oko organizovanja Marinine retrospektive, čime se tenzija između nje i ovdašnje sredine dodatno pojačala. Uz to Marina je dugo bila uvređena još zbog skandala iz 1997, kad je odlukom političkih vlasti iz Crne Gore preinačena odluka komesara izložbe Petra Ćukovića da ona predstavlja SRJ na Bijenalu u Veneciji, i kada je umesto nje na tu manifestaciju poslat umetnik Vojo Stanić. Marina je iz cele te priče izašla kao pobednica osvojivši najveću nagradu Bijenala, Zlatnog lava za rad Balkanski barok, a priliku da svoj performans pokaže publici ponudio joj je lično generalni komesar smotre Đermano Ćelante. Godinama kasnije crnogorske vlasti su odlučile da ispeglaju skandal s Marinom uz konstataciju da njen međunarodni ugled i angažman mogu da doprinesu imidžu mlade i osamostaljene države. Dali su joj pasoš, nagradu za životno delo i rekli joj da je veća od Crne Gore, koja je, inače, Marinina druga otadžbina. Godine 2011. u crnogorskim medijima pojavili su se natpisi tipa „Dugo je trebalo da država shvati ko je Marina“, ili „kultna umjetnica, planetarna kraljica performansa, kako je nazivaju mediji širom svijeta, Marina Abramović predstavljaće Crnu Goru na 54. Bijenalu u Veneciji“.

Genezu ovog odnosa, praznog hoda u komunikaciji između umetnice i srpskog establišmenta, ali pre svega Marinine transformacije, od umetnice performansa, do pop dive o kojoj pišu lajfstajl magazini možda je najzanimljivije dočarao istoričar i teoretičar umetnosti Branislav Dimitrijević u tekstu indikativnog naslova – Kako je crna ovca postala bijela i kada će postati „bela“? Ono što je međutim najviše u saglasju s podacima kad je reč o Marininoj karijeri jeste da ju je najbolje razumela Amerika. NJenu retrospektivu u njujorškom Muzeju moderne umetnosti videlo je rekordnih 850.000 posetilaca, uvrštena je u Tajmovu listu najuticajnijih ljudi na svetu, o njoj su napisana kapitalna izdanja, snimljeno više filmova, a 700-satni performans Umetnik je prisutan učvrstio je njenu poziciju svetske zvezde.

Uz sve nesuglasice koje su delom realne a delom čini se i medijski veštački proizvedene, Marina status superstara ima i u ovdašnjoj sredini. Kad je letos prošetala Knez Mihailovom ulicom, mediji su tu vest plasirali slično kao pojavu Džulije Roberts u Beogradu. S tim što je, kao i uvek, usput spomenuto da je Marina kao obična građanka tada posetila Salon muzeja savremene umetnosti, da je tamo niko nije dočekao i da ju je prepoznao čuvar. Marina Abramović u Beogradu ima i rođenog brata, univerzitetskog profesora u penziji Velimira Abramovića, mnoge prijatelje sa kojima je zajedno probijala led novoj umetnosti u Studentskom kulturnom centru, umetnike koji su stasali zagledani u njen uspeh i posve nove generacije koje su željne da je ovde vide i čuju uživo. S tim u vezi, već pomalo izlizana pitanja o tome zašto i kako Marina Abramović nije u Srbiji institucionalizovana na adekvatan način čini se nemaju više baš mnogo smisla. Marina je institucija za sebe i to će uvek biti. I ovde i tamo. Svoj rad, izjave, metode, kulinarske specijalitete, institut MAI, brižljivo je vezala za svoje ime, a kako i naslov njenih memoara kaže, i danas samouvereno „prolazi kroz zidove“.

Pečeno prase i opera

Protivurečnosti i konflikti koji su pratili odrastanje Marine Abramović su se odrazili u svemu što je radila. Tvrdila je kako je majka nikad nije poljubila i zagrlila da je ne bi razmazila i da su bekgraundi njenih roditelja koji su se upoznali u ratu bili toliko različiti, što je i dovelo do sloma njihovog braka. „Otac je bio iz siromašne porodice iz Crne Gore, a majka iz građanske porodice. Majka je išla u operu, a otac je voleo da peče prase sa drugarima i sedi u kuhinji na podu sa partizanima. Razveli su se užasno, dramatično, majka je postala još stroža“, ispričala je Marina u jednom od intervjua.

Zavet s publikom

Poznato je da su Marinini performansi dramatični i radikalni, na granici fizičke i mentalne izdržljivosti, da u njima Marina proliva vlastitu krv, da se telo koči od dugotrajnog bivanja u istom položaju, da se svest muti od dugog gledanja u jako svetlo, a organizam iznuruje gladovanjem. Uz to, ova umetnica stalno pravi zavete sa publikom u kojima je u početku ona bila njoj na raspolaganju da bi vremenom počela pred nju da postavlja zahteve. Nema mobilnih telefona kad se ulazi na Marininu umetničku teritoriju, a recimo ume da zahteva od publike da njen video može da pogleda isključivo ako to učini od početka do kraja.

Podržala Ambasada SAD u Beogradu. Stavovi izneti u tekstu su stavovi autora i nužno ne izražavaju stavove Vlade SAD