Marina Abramović: Nije lako raditi znajući da 255 godina nije bilo žene na ovom prostoru

Sa više od 850.000 posetilaca na izložbi „Umetnik je prisutan” 2010. godine, Marina Abramović je oborila sve dosadašnje rekorde njujorške MoMa-e, sedeći tada nepomično na stolici skoro tri meseca. Dovoljno je reći da su ljudi spavali u redu ispred muzeja da bi uhvatili priliku da sednu naspram nje, a među njima je bilo i ozbiljnih faca poput Peti Smit ili Bjork.

Kako piše Večernji list, ovoga puta bi se takva situacija mogla ponoviti u Londonu zbog retrospektive njenih pola veka na kulturnoj sceni. Izložba je otvorena juče u Kraljevskoj akademiji umetnosti, u glavnoj izložbenoj sali te ustanove, što je važan podatak jer Marina Abramović tako postaje prva žena kojoj je to uspelo u 255 godina postojanja ustanove.

Naime, kada je 1768. godine osnovana Kraljevska akademija, u članstvu, za to vreme neuobičajeno, bile su dve akademkinje: Anđelika Kaufman i Meri Mozer. Obe žene su, međutim, bile pod mentorstvom svojih očeva, što govori o poteškoćama sa kojima se žene suočavaju u obezbeđivanju formalnog obrazovanja. Posle njih, trebalo je 168 godina da još jedna žena bude izabrana za punopravnog člana RA – to je bila Laura Najt 1936, a 1965. je Najt bila i prva žena koja je imala retrospektivu u RA, ali ne u glavnoj galeriji kao Abramović.

– To što za 255 godina nije bilo žene koja je samostalno nastupala na ovom velikom prostoru čini veliku odgovornost. Pritisak je da radim posao koji mora biti toliko dobar da utire put svim mladim i neverovatno talentovanim umetnicima koji dolaze posle mene. Ako moja izložba ne bude dobra, to će se loše odraziti na sve ostale, tako da izložba mora da bude neverovatna – rekla je nedavno medijima Marina Abramović.

Tako će, na samom ulazu u njenu retrospektivu u RA, posetioci prolaziti između dva tesno postavljena golišava tela muškarca i žene i na taj način se odmah susresti sa izazovima koje sa sobom nose izložbe Marine Abramović. To je ujedno i početak postave. Naime, predstava o kojoj je reč oživela je 1977. godine u Geleriji Comunale d’Arte Moderna u Bolonji. Tada je publika, da bi na izložbu ušla, prolazila kroz uski prolaz na čijim stranama su stajale Marina i njen tadašnji partner, nemački umetnik Ulai potpuno goli, okrenuti jedni prema drugima. O njihovim je tela svaki posetilac morao da se okrzne da bi ušao. To nije samo jednostavan izazov, on razmatra sukob između golotinje i pola, seksualnosti i ljudskih želja, i najvažnije, ova predstava je i danas radikalna. Doduše, za one koji to ne mogu da podnesu, postoji i sporedni ulaz na izložbu, ali, u slučaju Marine Abramović, prolazak kroz taj ulaz je „varanje“. U tom slučaju, na izložbu je bolje da ni ne idete, kako kaže u najavi, jer je puna lukavih scena koje koketiraju sa seksualnošću, smrću i golotinjom, da ne bude iznenađenja.

Londonska izložba predstavlja ključne trenutke iz umetnicine karijere predstavljene kroz skulpturu, video, instalaciju i performans. Radovi poput „Umetnik je prisutan“ biće predstavljeni kroz arhivske snimke, dok su druge njene poznate predstave, poput „Usne Tomine“, „Prelazak noćne more“ ili „Balkanski barok“, nagrađene Zlatnim lavom na Venecijanskom bijenalu. 1997. godine, u kojoj je dala svoj umetnički odgovor na strahote rata na Balkanu čišćenjem krvi sa kravljih kostiju, da bi se uživo reinterpretirala zahvaljujući novoj generaciji umetnika performansa obučenih u metodi Marine Abramović.

Kritičari koji su prvi put videli izložbu imaju podeljena mišljenja, jedni kažu da je „životna i zapanjujuća”, drugi da je „nemilosrdna”. Sudeći po njenoj retrospektivi „Čistačica“, koju smo gledali u Beogradu 2019. godine, nema sumnje da je odlična, a lepo je i to što je u pitanju žena koja pomera kulturne granice, iz našeg dela sveta.

– Kada me ljudi pitaju odakle sam, nikad im ne odgovaram iz Srbije. Kažem im da dolazim iz zemlje koja više ne postoji – čest je odgovor Marine Abramović kada je reč o njenom poreklu. Nama, koji dolazimo iz istog nekadašnjeg „nigde“, nema šta da se objašnjava. Takođe razumemo njenu prošlost i znamo njen put i razloge zbog kojih je 70-ih godina napustila rodni Beograd. Bilo je to vreme kada se performans nije ni smatrao pravom umetnošću, ali je sa vojničkom disciplinom i čeličnom verom u ono što radi, skoro pola veka testirala svoje granice i fizički i psihički kako bi transformisala svoju ličnost i uspela.