foto Miroslav Dragojević Danas– U ovom ratu, pravi pobednici u Rusiji su mediokriteti, oni koji žele da drže zemlju u mraku. Ponekad mi se čini da je rat započet ne da bi se pobedilo na frontu, već da bi se sprovela unutrašnja osveta onih kojima se ne dopada ni najmanja mogućnost života u otvorenom svetu. Od 24. februara svako ko je bio okrenut ka Zapadu ili ko uživa međunarodnu potvrdu i ugled, lako može da bude proglašen izdajnikom, da izgubi svoje pozorište, prostor za izlaganje, mesto na univerzitetu i tome slično. Danas, nažalost, svedočimo jednom trijumfu mediokriteta u Rusiji, i uništavanju ne jedne, već dve zemlje.
U jednoj, Ukrajini, infrastruktura se dosledno i brutalno uništava i ljudi umiru, a u drugoj zemlji, Rusiji, odvija se ono što bih nazvala kulturnom katastrofom: umetnost, nauka, obrazovanje, mediji, ustanove socijalne pomoći i mnogo toga drugog, uništavaju se pred našim očima. I kada neko namerava da podrži rat koji Rusija vodi zato što voli rusku kulturu, treba da razmisli o tome da je kultura najveća žrtva ovog rata – kaže Marina Davidova u ekskluzivnom razgovoru za naš list.
Jednu od najznačajnijih i najangažovanijih ruskih umetnica, koja je kao kritičarka i rediteljka evropski priznata, naša publika poznaje sa 52. Bitefa, kada je gostovala sa sjajnom predstavom „Večna Rusija“ (produkcija Hau Berlin), potom je bila i članica žirija njegovog glavnog programa, a kao festivalska kustoskinja koja je naš festival zdušno promovisala u međunarodnim okolnostima, Davidova je u nedelju svojim potresnim govorom svečano proglasila 56. Bitef otvorenim.
Ona je u Beograd ovog puta stigla sa „nepoznate adrese“, kao politička emigrantkinja koja je, poput nekih drugih ruskih umetnika koji su javno izrazili svoj ratni stav, morala da napusti Moskvu zbog pretnji koje su joj stizale.
Pojavljivanje Davidove i govor koji je održala na Velikoj sceni Jugoslovenskog dramskog pozorišta ispraćeni su ovacijama bitefovske publike.
Da li je u nekom smislu, u emigrantskim okolnostima u kojima ste sada, ovaj dolazak u Beograd za vas možda bio rizičan?
– Nisam razmišljala o rizicima kad sam prihvatila poziv da svojim govorom otvorim ovogodišnji Bitef, trenutno sam smeštena u Berlinu, ali odlazim i u neke druge zemlje i gradove. Imam nekoliko poslovnih ponuda, i trenutno razmišljam šta bi od svega toga bilo najbolje da prihvatim u odnosu na neku moju budućnost, i gde bi bilo dobro da se stalno smestim. Ne mogu da kažem da sada živim u Berlinu, tamo sam samo trenutno. A Beograd je nekako moj grad. Prvi put sam bila ovde 1996. godine i imam posebne emocije prema ovom gradu i ovoj zemlji. Poznavala sam Jovana Ćirilova, on mi je uputio prvi poziv da dođem ovde, i on igra važnu ulogu u mom životu. U Beogradu sam se uvek osećala prihvaćenom, i sada sam pomalo začuđena, jer prvi put dobijam pitanje da li se osećam sigurnom u Srbiji. Možda je to i razumno pitanje, ali se o tome nisam pitala kada sam pozvana da dođem. Znam da je za mene vrlo opasno da budem u Rusiji, ali sada je za sve ljude opasno da budu tamo, ne samo za mene.
Napustili ste Rusiju 5. marta, zbog pretnji koje su vam stigle, jer ste potpisali peticiju protiv rata u Ukrajini. Taj antiratni gest je za ruski režim neoprostiv?
– Kada sam potpisala tu peticiju, a to je bio tek prvi dan agresije na Ukrajinu, 24. februar, bilo je popodne, sećam se svakog detalja, jer ima veliku ulogu u mom životu, već posle dvadeset četiri sata počela sam da dobijam poruke pretnji putem mejla, u kojima je velikim slovima pisalo „ubićemo te“. Prvo sam pomislila „ovo je sranje“, a kad mi se na kućnim vratima i na ulazu u zgradu pojavilo veliko slovo Z, kojim se obeležavaju neprijatelji ruskog naroda i izdajnici, videla sam da postoji i nekoliko posmatračkih kamera ispred zgrade i da mi se prisluškuje telefon, i da sam, zapravo, u velikoj nevolji. Shvatila sam da moram odmah da napustim zemlju, i da ta situacija i pretnje nisu šala. Mislila sam da sam usamljena u takvim pretnjama, ali sam saznala da su ih i drugi ljudi koji su se javno izjasnili protiv invazije na Ukrajinu takođe dobijali. Sedam meseci je prošlo od tada, neki su pobegli kao ja, a oni koji su ostali su u opasnosti i na razne načine trpe maltretiranja.
Kako ste se osećali u trenutku dok ste se pakovali da odete iz svog grada i da napustite sve što imate u svojoj zemlji, i da pri tom ne znate kad ćete i da li ćete moći da se vratite, a svakako ne dok je putinovski režim na vlasti?
– To je duga priča, a moja biografija je u tom smislu izvanredna. Sada sam po drugi put u životu postala izbeglica. Prvi put se to dogodilo kad se raspao Sovjetski Savez 1990, jer sam rođena u Bakuu, današnjem Azerbejdžanu. Moj otac je bio Jermenin, i sve što imali morali smo da ostavimo, od porodičnog stana do porodične arhive. Sve je to u trenutku nestalo iz mog života. Postala sam izbeglica iz Bakua u Moskvi. Sada sam izbeglica iz Moskve u Evropi. Kad sam se sada pakovala bilo je nekako drugačije, mislila sam da je nemoguće da čovek u životu ima dva izbeglička iskustva. Obično se to dogodi jednom, ali kada se desi i drugi put, onda je prilično teško. Posle Bakua, u Moskvi sam počela da gradim život od nule. Bila sam uverena da je moj stvarni život u tom gradu, jer sam još kao dete sanjala da treba da se preselim u Moskvu, kao iz romana „Tri sestre“ Čehova, i kad sam došla osećala sam se kao da je to moj rodni grad u kojem ću ostati do kraja života. Zato mi je sada bilo još bolnije da napustim Moskvu koju toliko volim. A kada se pakujete za odlazak, to je vrlo stresna situacija. Postajete vrlo praktični, i samo bukvalno razmišljate šta vam zaista najviše treba i šta je najpametnije da prvo stavite u torbu, jer idete na, ne znate na koje vreme. Onda, naravno, počnete da razmišljate o nekim prefinjenijim i uzvišenijim stvarima, i pokušavate da nadvladate stres i težinu te torbe u koju ste na brzinu spakovali čitav život.
I u Srbiji ima puno ljudi koji razumeju i podržavaju Putinovu agresiju na Ukrajinu. Šta je po vašem mišljenju najveća obmana u toj ratnoj propagandi?
– Sve je obmana, i skoro sve što kažu je laž. To je politika zasnovana na totalnoj, groznoj i velikoj laži. Po onom poznatom „principu“: ako je laž mala, ljudi verovatno neće poverovati u nju. Ali, ako je laž ogromna, enormna, oni će poverovati. Ne možete da zamislite kakve su naše TV vesti, one liče na predstavu u kojoj je sve izrežirano, na jednu paralelnu stvarnost koja se odvija mimo nas, i mnogi ljudi u Rusiji upravo zahvaljujući propagandnim medijima i takvim vestima mentalno živi u toj paralelnoj ravni, i u jednoj opasnoj fikciji. A to nisu normalne stvari, to su grozne stvari – zamislite da vam ja sada kažem da mi u stvari ne govorimo o onome o čemu govorimo, da ja nisam ta osoba koja vi mislite da jesam, i da se ovaj naš razgovor ne događa. Verovatno biste poludeli ili poželeli da me ubijete. Ispričaću vam epizodu koja mi se sada dogodila u Beogradu – na ulici sam zamolila neke ljude da mi pomognu da nađem jednu ulicu, pitali su me odakle sam, i kad sam rekla da sam iz Rusije, bili su oduševljeni. Kažu, Putun nam je brat! To su neki obični ljudi, i ja nisam znala šta da im odgovorim.
Ovih dana ipak vidimo snimke protesta građana Rusije, izgleda da je pozivom za mobilizaciju Putin dao autogol svojoj politici, a puni avioni Rusa stižu u Beograd. Ali, kako su građani Rusije i pre svih ovih događaja prihvatili taj povratak u staljinističku epohu?
– Postoje velike podele u ruskom narodu, i ne možemo da govorimo o svim ljudima. U samom ruskom društvu koje je jako podeljeno postoje sukobi, a čak i oni mladi iz knjiga i arhiva danas znaju šta je bila Staljinova epoha. Oni kažu da, vraćamo se u taj period, i to sam želela da podvučem u svom govoru kojim sam proglasila Bitef otvorenim. Mi sada u Rusiji imamo novo izdanje Staljina, novu verziju njegove strahovlade, ali i jedan deo društva koji to podržava. Mislim da će mnogi ljudi biti žrtve, jer ne shvataju da će od tog ridizajniranog staljinizma i sami stradati, na razne načine. Proglašena mobilizacija će svakako doprineti da Putinov režim podžava sve manje i manje ljudi, i ta situacija će postajati sve opasnija za ruske građane. A najvažnija podela koja sada postoji nije između Rusije i nekih zapadnih zemalja, nego je već započela u samoj zemlji.
Putin je prvo ubio slobodu medija
I pre rata u Ukrajini angažovani ljudi i umetnici koji su javno izražavali kritički stav prema autokratskom Putinovom režimu doživljavali su velike probleme, poput velikog filmskog i pozorišnog reditelja Kirila Serebrenikova, koji je bio u pritvoru. Koliko je u takvom ambijentu teško da stvarate ono što zaista želite?
– Mislim da je za sve demokratski orijentisane ljude i ovde u Srbiji, i širom Evrope, pogotovo za inteligenciju, jasna situacija u kojoj se nalazi ruski narod. Ali, umetnost uvek pronađe svoj put, i bilo je moguće da stvaramo ono što želimo. Umetnost je jedno posebno stanje – ne morate eksplicitno i otvoreno da budete kritični u svom delu, možete da protestujete protiv nečega i da se ne slažete sa društvenim i političkim ambijentom i na indirektan način, a da važne poruke o tome ipak uputite publici. U gotovo svim umetnostima, u pozorištu, na filmu, u književnosti, savremenom plesu…, u Rusiji se rade vrlo zanimljive stvari, i poslednjih nekoliko decenija ruska umetnost je jedna od najuzbudljivijih i najplodonosnijih, što se sada, nažalost, takođe promenilo. Od 24. februara, i ruska kultura je ubijena. Ja sam nekako mogla da preživim pritiske te vlasti, jer je bilo moguće raditi neke važne projekte. Vodila sam najvažniji medij o pozorištu u Rusiji, i mogla sam to da radim na vrlo dobar način. Bila sam i umetnička direktorka međunarodnog NET festivala u Moskvi, koji sam sa prijateljima osnovala 1998. godine. U novembru i decembru, dakle, dva – tri meseca pre podetka invazije na Ukrajinu, imali smo sjajno izdanje ovog festivala, sa najvećim imenima evropskog teatra. Neke od tih ljudi sada srećem u Berlinu i nekim drugim gradovima, oni ne mogu da veruju da su nedavno bili u Moskvi, da su bili divno primljeni, da su videli našu publiku i bili oduševljeni tim ljudima, a da se sada dešava ova strašna situacija. Umetnici su dakle mogli da stvaraju svoju umetnost i u tom autokratskom režimu, ali je novinarima apsolutno bilo nemoguće da rade. Prva ubijena stvar u Rusiji bila je sloboda medija, i nezavisni novinari su prvi koji su morali da emigriraju iz Rusije od početka rata u Ukrajini, ali i ranije. Oni koji su ostali u svojim redakcijama nisu novinari nego propagandisti jednog staljinističkog režima i trijumfa mediokriteta.
Čisto zlo ne može da pobedi
Koliko je već na samom startu invazije na Ukrajinu Rusija doživela poraz, i kako će se sada, po nekim informacijama koje vi možda imate, odvijati ta situacija?
– Čak ni visoki politikolozi nemaju odgovor na ovo pitanje. Ima, naravno, nekih mogućih scenarija, i svi su jako opasni, uključujući i nuklearni rat, a ja nisam osoba koja ima pravo da priča bilo šta o tome. Ali, nekako sam optimistična, sigurna sam da čisto zlo ne može da pobedi, i na kraju, taj rat će biti ovako ili onako zaustavljen. Mislim da će ovo biti poslednji rat u Evropi, i da ćemo konačno prestati da bilo koje političke probleme, čak i one najteže, razrešavamo ratom. Svi znamo da je između Rusije i Ukrajine bilo mnogo problema i tenzije, ali ima i drugih načina za rešavanje i prevazilaženje takve situacije. Nadam se da će Rusija postati svesna toga. Ruski narod je vrlo inventivan, ume da se snađe i u okolnostima kada su društvene mreže „ugašene“, i mada sam sada u Berlinu komuniciram sa nekim bliskim ljudima koji su i dalje u Rusiji, znam sve šta se dešava, čak i detalje, kao da sam tamo.
Razrušeni mostovi između Rusije i evropske kulture
Šta je vaša najjača lična emocija oko svega ovoga što se dešava i vama i vašoj zemlji?
– Bolno je kad po drugi put izgubite svoj život, mnogo svoje energije i vremena sam potrošila da izgradim mostove između Rusije i evropske kulture, i znam da je ruska kultura deo evropske kulture. Sada svojim očima gledam kako se ti mostovi uništavaju. Zamislite da decenijama radite na građenju nečega što se tek tako, u trenu, jednostavno razruši. To je moj najjači osećaj.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
