Marina Uzelac: Da prestane da se kleči protiv abortusa

Kao što se scena uvezuje, tako i Uzelac živi na relaciji Srbija – Hrvatska i stvara za domaće/regionalne muzičare. Samo neki od izvođača sa kojima je ova nagrađivana autorka radila su: Seine, Klinika Denisa Kataneca, Dimitrije Dimitrijević, Sara Renar, Žen, Artan Lili, Nežni Dalibor, Ti, Ana & The Changes, Bitipatibi, Ljubičice…

Uzelac nas u razgovoru za Danas uvodi u svet savremene muzičke scene i pravi plej-liste kako njenih spotova izašlih tokom prethodne godine, tako i plej-listu njoj omiljenih pesama iz prethodne godine, i otkriva šta je poželela u Novoj 2023.

Već neko vreme postoji sjajna alternativna/andergraund scena koja sličnim, a opet raznovrsnim sentimentima i estetikom povezuje umetnike svih vrsta – slikare, muzičare, fotografe, reditelje… kao i region, pa su muzički iventi često propraćeni izložbom i kratkim filmom/projekcijom i obrnuto… Ti stvaraš za taj svet, da li bi nas „uvela“ u njega?

– Te scene su uvek bile jako povezane, ali u mom slučaju je to možda ekstremno jer se ja poslednjih godina više osećam kao deo muzičke nego filmske scene jer sam ceo svoj rad usmerila ka muzici od režiranja spotova do fotkanja koncerata i naslovnica albuma. Nisam sigurna kako bih alternativnu muzičku scenu najbolje predstavila jer je to jako širok pojam, ali je zaista neverovatno živa. Svake godine se pojavi toliko zanimljivih autora u regiji kojima jednostavno nije dat javni prostor i podrška pa ostaju ispod radara, večne mlade perspektivne nade u 35-oj, sa više od deset godina rada.

Šta je posledica tog neobraćanja pažnje na život scene?

– Kao posledica toga se dešava da često čujem komentar kako nema više dobrih bendova od EKV-a. Našoj generaciji je baš preko glave tog novog vala koji se i dalje reizdaje i secira u beskonačnost od strane novinara i ljudi u kulturi koji ništa ne rade da bi učinili sadašnju scenu vidljivijom. Cela ta stvar nije naročito tragična jer je to nateralo ekipu da se organizuju sami, pa je tako nastala kompilacija Hali Gali u Beogradu ili Zagreb Calling u Zagrebu (pod palicom Vedrana Peternela). Obe kompilacije su bile pokušaj preseka jedne nove scene, kao i udruživanja bendova da bi na taj način postali vidljiviji. Ono što mene vuče ka toj sceni je definitivno suludi entuzijazam koji bendovi imaju i koliko sebe daju u to što rade.

Kako te muzika navodi na kreativnost u smislu emocija i razmišljanja, kako ti se rađaju ideje za spotove?

– Ono što obožavam kod spotova je da mi daju okvir i emociju iz koje treba da se napravi slika. Proces je uvek manje više isti, slušam prvo do iznemoglosti pesmu da probam da napipam ideju i onda se skroz udaljim od nje dok nemam nešto konkretno. Onda opet oslušnem da vidim da li se slika i zvuk poklapaju. Moram imati to udaljavanje od pesme jer mi se desi da me sa previše ponavljanja više ne radi, a i nema gore stvari nego da ti se pesma smuči pre montaže, jer u montaži će definitivno da ti se smuči.

Seine – Riječ

Da li bi izdvojila jedno snimanja koje ti je iz nekog razloga bilo posebno zanimljivo/drago?

– Definitivno mi je najuzbudljivije snimanje ove godine bilo za bend Seine za pesmu „Riječ“. Taj spot smo dugo pripremali i prijavili na Fikus konkurs na kojem je nagrada bila snimanje spota. Bili smo baš temeljni i poslali razrađen scenario, rediteljsku eksplikaciju, knjigu snimanja itd, i trud se isplatio, pobedili smo na konkursu. Taj momenat u kom ja mogu samo da režiram i ne radim još pet drugih poslova paralelno, i da mogu uopšte finansijski izvesti neku ideju je meni bio pozitivan šok. Mislim da je to bio momenat u kojem sam presekla i zahtevala od sebe da više ne prihvatam potpuno DIY projekte (bar ne prečesto) i cenim sebe malo više, kao i to da sam na snimanju upoznala predivnu ekipu koju sam prigrlila i vodila u sledeća snimanja!

Radila si i Venues from the future u Kvaki 22, podseti nas na projekat i prenesi delove atmosfere rada na njemu, s obzirom da se to dešavalo tokom korone pa je samim tim i nekako čežnjiv momenat bio kad smo ga gledali, jer smo svi bili željni muzike.

– Venues From The Future je super EU projekat koji je spojio nekoliko važnih koncertnih prostora za underground zajednicu u Evropi i u projektu su učestvovali – Kvaka 22 iz Beograda, Worm iz Roterdama, VK iz Brisela, Thermokiss iz Prištine, Elementarz iz Krakova i Dabadaba iz San Sebastijana. Ja sam isprva bila pozvana da radim samo live session u okviru predstavljanja bendova u Kvaki 22 za bend Koikoi, i to je bilo super iskustvo (poseban shout out za Ivu Ilić koja je bila najveći heroj snimanja), ali sam na kraju završila i kao montažer celog filma. Mislim da je projekat bio uspešan jer je povezao ljude koji vode te prostore i u budućnosti ćemo sigurno videti razmenu bendova!

Dva spota za Seine koji si radila za genijalne pesme „Nebo“ i „Šilo“, radila si sa figurama, bez ljudi u spotu. Koje su razlike tebi lično u tim načinima rada? Kako te vozi stvaranje sa ljudima a kako sa figurama?

– Skroz su drugačije! I jedna i druga imaju svoje pluseve i minuse. Sa stop motion tehnikom je super da si u potpunoj kontroli nad svim od Sunca do pokreta likova. S jedne strane je to super, jer sve ide tvojim tempom i sve zavisi samo od tebe, ali to traži toliko strpljenja i koncentracije da te nekad slomi, dok u igranim spotovima snimanja mi prođu kao u nekom snu. Svaki dan milion nepredvidivih problema iskaču, koji prete da ugase celo snimanje, ali ti budeš na takvom adrenalinu da ih samo prelaziš ko u igrici, jako koncentrisano i bez odustajanja.

Sve je više žena u muzici, mislim da je red da okrenemo ploču i da krenemo da hvalimo žene umesto da samo kritikujemo patrijarhat i ono što ne valja. Na koji način su žene svojim radom i estetikom doprinele ne samo muzičkoj, već celoj umetničkoj sceni o kojoj govorimo?

– Baš sam juče pričala sa drugaricom kako mi je neverovatno koliko žena autora čitam poslednjih nekoliko godina, i to nisam ni osvestila do skoro kada sam shvatila da je na 10 pročitanih knjiga samo jedan muški autor. Mislim da je to pravi pokazatelj koliko su se žene pridružile umetničkoj sceni, i koliko je osvežavajuće čitati žensku perspektivu. Na filmskoj sceni poslednjih par godina smo imali „Kelte“ Milice Tomović, „Murinu“ Antonete Alamat Kusijanović, „Ladu Kamenski“ Sare Hribar… Na muzičkoj sceni zaista nema smisla da nekoga posebno izdvajam.

Ljubičice – Opet

Da li to znači da su se žene izborile za ravnopravnost?

– Naravno, to ne znači da je jednakost postignuta, postoji nepregledan broj problema i dalje koji se ne vide na površini, kao i zloupotreba i korišćenje žena i marginalizovanih skupina kao da su politički tokeni. Verovatno najbolji takav primer kod nas je Ana Brnabić, koja je LGBT token stranke koja je zagrizla u patrijarhatu i nema nikakvu želju za progresom. Slična stvar se desila u Americi kada je Bajden uzeo za potpredsednicu Kamalu Haris, koja bi u našim očima kao trebala da predstavlja prvu žensku Afroamerikanku na toj poziciji, a u realnosti predstavlja jako kontroverznu ličnost koja je u prošlosti, da bi se penjala po lestvici, direktno zagorčavala život upravo Afroamerikancima, tačnije siromašnim Afroamerikancima. Takve identitetske politike služe da samo zamaskiraju prave probleme i predstavljaju jedan pogrešan smer u kojem se nažalost društvo kreće.

Plus jedan – Koga imaš

Pored pomenutog umreživanja ženskih i muških umetnika, uvezuje se i ceo region, kako to dodatno osnažuje scenu i doprinosi njenom kvalitetu? Navedi nam prema tvom viđenju najlepše što izlazi iz toga.

– Ima zaista puno stvari koje proizilaze iz toga. Za početak ako se bendovi povežu i recimo ugovore da imaju zajednički koncert, jedni drugima će dovesti novu publiku koja nije imala priliku možda da sazna za drugi bend. Takođe, gradi se mreža za planiranje turneja od kontakta za klubove do mesta na kojima možeš prespavati. Slična stvar važi i za filmsku scenu koja van neformormalnih stvari kao upoznavanja i spajanja regionalnih ekipa u jedinstvene projekte može funkcionisati i na institucionalnim nivou (koprodukcije između zemalja finansirane od strane državnih filmskih centara).

The Canyon Observer – Slepič

Takođe, kad smo kod angažovanosti, imaš i spotove koji su angažovani da ukažu na loš položaj životinja, i činjenicu da treba da podstaknemo dobrobit svih živih bića, bez obzira koja su i kog pola, rase… kako bi svima i bilo dobro.

– Htela sam da napravim triptih o nasilju nad vodenim životinjama, jer se na njih jedva gleda kao na živa bića. Prvi je bio dokumentarni spot za Eine o ribama u ribarnicama u prepunim akvarijumima koje čekaju smrt, a drugi je bio o kornjači koja preko 60 godina živi u zatočeništvu u premalom akvarijumu u zoološkom vrtu u Zagrebu gde se jedva može kretati, koji je postao spot za pesmu „Kapilare“ Klinike Denisa Kataneca. Treći još uvek nije snimljen, čeka i dalje ideju.

Zašto se češće ne govori o načinu na koji tretiramo životinje?

– Nezahvalno je pričati o vegeterijanstvu i veganstvu jer se često osećam kao da zauzimam moralno superioran položaj u odnosu na sagovornika. Nažalost, činjenica je da je naš odnos prema mesu, posebno danas u kapitalizmu, potpuno odsečen od stvarnosti. Većina ljudi meso doživljava kao paketić koji kupe u mesari, uopšte ne stanu da razmisle šta je to što jedu i na koji način se tvornice odnose prema životinjama. Sistem je skrojen tako da o tome ne moraš razmišljati.

Šta bi volela da vidiš na sceni, tj. šta bi poželela našoj regionalnoj sceni za Novu godinu?

– Čekam da Autopark i ove godine izbaci svoj tradicionalni novogodišnji singl pa da možemo da zatvorimo 2022. Tek ću onda moći da imam želje za 2023.

Šta bi poželela sebi – ako nije tajna?

– Poželela bih da ove godine snimim kratki igrani film za koji pišemo scenario i oko kog sam uzbuđena.

Šta bi poželela društvu?

– Možda nešto što deluje kao da je nemoguće – kao na primer da ekipa sa trga prestane da kleči protiv abortusa i krene da se bori za legalizaciju marihuane!

Napravi nam listu tebi omiljenih spotova/pesama koji su izašli ove godine:

ROLO – Kaskader
Spot snimljen u jednom kadru, možda i moj regionalni favorit za ovu godinu. Rino Barbir je toliko spretan sa kamerom da deluje kao da je snimljen sa lakoćom.

Хаски – Реванш
Jedan od mojih omiljenih repera, i jedan od omiljenijih spotova.U pitanju je pesma Revanš koja se pojavila u soundtracku filma Kirila Serebrenikova Petrov ima grip (Petrovy v grippe). Spot je režirao Lado Kvataniya (Ладо Кватания). Moram spomenuti još jedan spot tog reditelja u pitanju je saradnja sa kazahstanskim muzičarem масло черного тмина za stvar без названия.

Porto Morto – Super ljepilo
Portomortovci su bend koji se baš bavi svojim vizuelnim identitetom i bilo bi suludo da ih ne ubacim na listu. Spot je režirao kao i uvek, Roko Crnić, basista i pevač benda. (Bacite oko još i na spot ‘Čekam ih’)

Koikoi – Hrast
Meni jedan od najdražih bendova sa scene, čitatelju ako ih još uvek nisi otkrio učini to odmah! Spot koji sam izabrala za ovu listu je izašao pre desetak dana i režirao ga je Nikola Stojanović. Obratite pažnju i na ovu filmsku ekipu, ove godine su izbacili nekoliko fenomenalnih spotova (novi spot Ljubav Bojane Vunturušević ili recimo prošlogodišnji Repetitor spot za pesmu Kroz vetar)

Shortparis – Яблонный Сад
Antiratna pesma izvedena sa horom vojnih veterana, neverovatno moćno i zvuči i izgleda. Shortparis je izuzetno pretenciozan bend, ali ja ih volim baš zbog toga, trebaju nam i pretenciozni bendovi, čak iako sebe nekad preozbiljno shvataju. Uživo su spektakl, ja sam imala priliku da ih čujem na festivalu u Plovdivu, a dolaze nam sada u goste 14. 1. u Dom omladine.

New Church – A new place to pray
Ovo je baš fresh, ovaj spot je izašao pre dve nedelje i ujedno je i prvo predstavljanje benda. U pitanju je projekat Nemanje Ćirića koga znamo iz sjajnog benda Sveta Pseta i najvećih careva na beogradskoj sceni Boška i Nikole Mijuškovića (iz benda Turbo Trans Turisti koji bih ovde takođe da izreklamiram besramno). Spot je režirala Sara Radulović.

Gazorpazorp – El Matador
Ovo je malo varanje pošto spot nije iz 2022, ali sam htela i Gazorpazorp da uvrstim na listu jer uvek imaju sjajne spotove. Ovaj konkretno je režirao Ilija Nikitović