Điđi se smestio na klupu u parku preko puta železničke stanice Gara de Nord, u parku o kojem mu niko, ali baš niko, nije pričao otkako je došao u Bukurešt, u potrazi za svojom sudbinom, u taj grad gde se smisao odvaja od reči, u vazduhu koji sakuplja energiju svih prestupa svojih anonimnih grešnika.
I ne, nije se uplašio kada mu je nakon manje od dva minuta jedan Ciganin zatražio cigaretu; pružio mu je jednu, ljubazan i radostan što može i on da bude od koristi, a onda je upitan, mirno, redom, šta bi želeo.
Žene? Debele žene? Mršave žene? Dlakave žene? Devojčice? Nevine devojčice? Dečake? Ćosave dečake? Nevine dečake?
I ne, nije otišao ni kada je nakon nekoliko minuta upitan, takođe mirno, redom, za droge od kojih je za pola čuo, a za pola do tada nije ni znao da postoje.
I ne, nije se zaprepastio ni ponudom mobilnih telefona od koje bi bilo koja kompanija za telekomunikacije otpala k’o malter. Ne.
Okidač je bio trenutak u kojem je na klupu preko puta njega sela žena obučena bošpomozi, s detetom u naručju.
Nije stigao ni da se zapita koja bi normalna mama šetala s detetom kroz ovaj Park Prokletnika, kad žena podiže majicu, izvadi sisu i spremi je za podoj.
Odvratno, mada se idiot uzbudio na trenutak kada je video bradavicu u tako neposrednoj blizini.
Jadan Điđi, nije video pravu bradavicu već više od mesec dana.
Žena je pritiskala mekanu sisu, malo ju je prodrmala, potom postavila dete pored sebe na klupu i povukla sisu dok joj nije dostigla do usana.
Da, ova konjina od trideset i nešto godina i facom kao da ju je neko klepio tiganjem poče sama sebe da doji.
Nismo u Zoni sumraka, nalazimo se u srcu jedne evropske prestonice, priseća se naš idiot, a onda se ukopa u mestu i shvata.
Shvata, pre svega, da on, zapravo, nikad nije bio gladan.
Zaista gladan.
Ne, on je do svoje dvadeset devete godine povremeno osećao glad za ovim ili onim, i, ponekad, blago krčanje creva.
Ali nije bio gladan, nikad nije bio gladan.
Shvata da, iako ima svega trideset četiri leja u džepu, koje će svakako morati da razvlači još jedno dva dana dok ne stigne plata, on nikada nije bio siromašan.
Nije bio ni bogat, naravno, ali nije bio ni siromašan, čak iako je proveo na ulici nekoliko noći koje nije naveo u si-viju, sve dok nije uspeo da nađe ovu jadnu i bednu garsonjeru na kraju sveta.
Idiot shvata da mu je oduvek išlo okej ili bar – da mu je išlo.
Ali, ne, nikada nije bio siromašan.
I shvata idiot još i da on, zapravo, nikada nije imao problema.
Ah, dobro, naravno, malih teškoća, to je uvek tako, malih bolesti, nesmrtonosnih, ako ćemo pravo, malih probadanja i grčeva, i bubica, veneričnih ili ne, malih svađa, jer takav ti je život, ljubavnu depresiju, ali je i to prošlo, lakše ili teže, zavisi kome prepričavaš, ali pravih problema nikada.
Baš nikada.
Da još ide ona emisija, otišao bi da i ne trepne u „Upoznao sam i srećne Rumune“.
Setio se iznenada nekih svojih kafanskih drugara, mame, Đenuce koja dolazi vozom u pet, a on je poranio.
Svega se setio i poslao dođavola sve uspomene.
Ustao je i krenuo.
Ne na stanicu – Zbogom, Đenuco!
Da se nosiš i ti i te tvoje krupne zelene oči!
Ne u kafanu.
Ne kući.
Otišao je da prošeta, osećajući da je dobio najvažniju lekciju svog života, iako je njegov minijaturni mozak nije baš savršeno razumeo.
Ali zna!
A ovo je možda najvažnije za idiota.
Da zna, čak i ako ne razume.
Zna da ma koliko mu život udarao glavom o zid, onako kako radi svim bednicima, on neće nikada pasti.
Ne, od sada je sve drugačije.
Điđi gleda prolaznike.
Điđi gleda ljude u automobilima i misli i na one iz okolnih zgrada.
Điđi zna da su svi oni gomila promašenih budala, a da on pripada malom broju onih koji su razumeli život.
Život, da.
Bradavica jedne mame u njenim sopstvenim ustima, život.
Piti sopstveno mleko za život, da.
Prevod s rumunskog: Oana Hergenreter
Autor je poznati rumunski pisac i izdavač čija je priča objavljena u Antologiji savremene rumunske priče u izdanju Arhipelaga.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
