Foto: Sandrine Marty / AFP / ProfimediaU Fondaciji Louis Vuitton u Parizu prošle jeseni je otvorena retrospektivna izložba posvećena apstraktnom slikaru Marku Rotku. Ovo je prva takva izložba u Francuskoj posle punih dvadeset godina.
Ona se može videti do 2. aprila, a interesovanje posetilaca ne jenjava od samog otvaranja.
Bilo da ste obožavalac Rotkovog slikarstva ili da po prvi put otkrivate njegovo delo, ova retrospektiva će vam pružiti nezaboravan ugođaj.
Isto tako, veličanstvenosti događanja doprinosi i samo mesto gde se izložba održava.
Ovaj neobični objekat, koji je projektovao čuveni kanadsko-američki arhitekta Frenk Geri, napravljen je od mnoštva staklenih panela u obliku jedra koja mu daju futuristički izgled.
Ugao svakog “jedra” podešen je tako da dozvoljava prolazak prirodnog svetla, ali i tako da sprečava prodor direktnih sunčevih zraka, koji bi mogli oštetiti izložena umetnička dela.
Retrospektiva okuplja preko stotinu radova iz najznačajnijih kolekcija, uključujući i one iz Nacionalne galerije umetnosti i Kolekcije Filips iz Vašingtona, Muzeja Tate u Londonu, kao i dela iz međunarodnih privatnih kolekcija, među kojima je i porodična kolekcija umetnikovog sina.
Posebno je interesantan Rotkov jedini autoportret kojim izložba počinje.
Dela koja su izložena hronološkim redom predstavljaju čitavu slikarevu karijeru: od najranijih figurativnih slika do apstraktnih dela po kojima je i postao poznat.
Markus Rotkovič (1903-1970) rođen je u Rusiji na tlu današnje Letonije, u jevrejskoj porodici.
Rotko je emigrirao sa roditeljima u Ameriku kada je imao deset godina.
Zahvaljujući stipendiji bio je u mogućnosti da pohađa Univerzitet Yale.
Posle dve godine, on napušta studije i odlazi u Njujork.
Prve korake u slikarstvu počinje 1926. u ekspresionističkom izrazu, a već 1928.
Rotko izlaže na kolektivnim izložbama u Americi.
On je isto tako i jedan od osnivača grupe umetnika apstraktno-ekspresionističke tendencije, The Ten.
Njegovo interesovanje za formu i boju je postojalo samo ako su one izražavale osnovna ljudska osećanja.
Radost, tragedija, očaj i ekstaza su u centru njegove pažnje.
Početkom četrdesetih godina, on razvija stil mitološkog sadržaja, a kasnije teži ka nadrealizmu.
Za Rotka nadrealističko iskustvo ostaje osnovna nit i onda kada se potpuno posvećuje geometrijsko-minimalističkom izrazu, kroz koji uspeva da izazove emotivnu napetost i krajnju osećajnost.
“Postao sam slikar jer sam želeo da dovedem slikarstvo na egzaltirajući nivo poezije i muzike”, govorio je umetnik.
Dubina izražaja kroz veoma jednostavnu formu na Rotkovim slikama je zaprepašćujuća, bilo da se radi o kombinacijama živih ili zagasitih boja.
Smatrao je da smo svi mi “jednostavan izraz složenih misli”.
U prvo vreme, Rotko meša boje i geometrijske forme, tako što ih dovodi u neku vrstu krhke ravnoteže.
Malo po malo, oblici nestaju, da bi ostavili mesto isključivo boji, ali ga ona kao takva nije interesovala, on je tražio svetlost.
Na njegovim slikama, pravougaonici se suprotstavljaju jedni drugima, boje komuniciraju između sebe, dopunjuju se ili se sukobljavaju.
Umetnik se obično izražava u crvenim, narandžastim, oker ili žutim tonovima, ali se često poigrava i sa plavim, belim ili crnim nijansama izabranog kolorita.
Njegova dela, koja su naizgled krajnje jednostavna, sakrivaju u sebi tajni jezik i stvaraju nemi dijalog između slikara i posmatrača.
Među remek-delima na koje svakako treba obratiti pažnju na izložbi je serija devet slika izloženih zajedno u jednoj odvojenoj prostoriji.
Ova dela je poručio čuveni njujorški restoran Four Seasons za unutrašnju dekoraciju.
Rotko je naslikao ono što su od njega tražili, ali je na kraju odbio da dela isporuči kao što je bilo dogovoreno i poklonio ih Tate Modern muzeju u Londonu.
Rekao je: „Odbijam da bilo koja osoba koja želi da plati toliku cenu za jelo gleda moje slike!“
Formatima koji postaju vremenom sve impozantniji, Rotko želi da upije onoga koji posmatra sliku i da ga natera da se suoči sa prazninom.
Njegov kolorit je višeslojan i magičan.
Ostajemo bez daha ispred boja koje kao da se neprestano menjaju i vibriraju što ih više gledamo.
One nas podstiču na meditaciju, ali isto tako komuniciraju teskobu i ništavilo.
Na kraju izložbe se može videti poslednja porudžbina za zgradu Uneska u Parizu pod nazivom Black and Grey.
Ova serija slika je varijacija oko dva pravougaonika na svakom platnu u crnoj ili sivoj boji.
Ta dela se neverovatno uklapaju sa dinamikom dve Đakometijeve monumentalne skulpture: Čovek koji hoda i Visoka žena II, koje su izložene u istoj prostoriji.
Pred kraj slikarevog života, boje postaju tmurne.
Preovlađuju tamno siva i crna.
Ovo je svakako bio odraz njegovog psihičkog stanja.
Posle dugotrajne depresije slikar je izvršio samoubistvo u svom njujorškom ateljeu, 1970. godine.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
