Marketa Hejkalova: Češka melanholija jedina zajednička crta sa Hrabalom

Ta izdavačka kuća je njen roman „Rujni zraci severnog sunca“ objavila na srpskom jeziku u prevodu Vladana Matića. Autorka četiri romana i biografije finskog pisca Mike Valtarija, koji su prevedeni na engleski, nemački, ruski, bugarski i albanski, Marketa Hejkalova za „Danas“ govori kako su se njeni junaci Monika i Mihal našli u sred špijunske krize u Koreji, o špijunskog duhu i zemljama bivšeg Istočnog istoka, Bohumilu Hrabalu, češkoj melanholiji.

* Kako su nastali „Rujni zraci severnog sunca“ i zbog čega su Monika i Mihal morali da idu baš u Koreju?

– Monika i Mihal odlaze u Koreju zato što žele da reše problem koji imaju u braku. To je česta situacija u mojim romanima da jedna sredovečna žena, u ovom slučaju sredovečni par, odlazi u stranu zemlju kako bi se nosili nekako sa svojom trenutnom životnom situacijom. LJudi u srednjem dobu krize sa kojima se suočavaju rešavaju na različite načine – neki razvodom, neki počnu da piju… a njih dvoje odlaze u Koreju. Zapravo Mihal dobija poziv da učestvuje u jednom međunarodnom projektu, čije je sedište u Koreji i oni odlaze tamo da bi se suočili sa svojim problemima.

* Ni u Češkoj nije uobičajno da bračni parovi svoje probleme rešavaju u Koreji. Šta je bio vaš spisateljski razlog za njihovo „slanje“ baš tamo?

– Bila sam u Koreji 2012. kao članica „Internacionalnog Pen kluba“, organizovala sam tamo sastanak. To je bio veoma čudan svet za mene u početku, nisam raspoznavala lica, nisam umela da čitam korejski, nisam razumela ni jednu jedinu reč. Onda je polako počelo da se razjašnjava – upoznala sam ljude koji govore češki – češke studente, ljude iz poslovnog sveta. Postoje dosta jake međudržavne veze između Češke i Južne Koreje. Mnoga korejska preduzeća imaju svoja predstavništva u Češkoj, a Češka avio kompanija je u vlasništvu „Korejske nacionalne avio-kompanije“. Ipak, deo korejskog sveta ostao mi je potpuno sakriven. Pre svega, njihovo ponašanje, koje mi je bilo potpuno nerazumljivo, tako da je za mene zapravo to simbol izgubljenosti. To je mesto gde sam se osećala potpuno izgubljeno, što je situacija i sa mojom glavnom junakinjom Monikom – i ona je u Koreji potpuno izgubljena.

* Da li je i „finska ksenofobija“ koju pominjete u knjizi takođe deo ličnog iskustva, jer ste živeli u Finskoj?

– Radila sam i živela dosta dugo u Finskoj kao diplomata. Studirala sam finski i prevodim sa tog jezika. Ne bih rekla da je to ksenofobija koju Finci gaje prema strancima, već pre da su zatvoreniji od ostatka sveta. I oni su dosta dugo bili izolovani, ne toliko koliko češki narod, ali izdvojeni su iz centra Evrope na neki način i nisu toliko putovali. Nisu ksenofobi, ali jesu zatvoreni – sa oprezom dočekuju strance.

* Zašto je vašim likovima potrebno izmeštanje iz Češke da bi rešavali probleme i zašto mnogi epizodni likovi imaju problematične – skrivene, lažne, dvojne identitete – svi su u nekoj vrsti mimikrije?

– Moji junaci putuju u strane zemlje, pre svega, zato što ja tako želim, a i zbog toga što ja sama volim mnogo da putujem. Kad sam bila mlada, u Čehoslovačkoj nismo mogli mnogo da putujemo – bili smo izolovani i sad kad smo konačno dobili priliku da putujemo, to nam je jedna od omiljenih aktivnosti. Kad je reč o dvostrukim identitetima, i lažnom predstavljanju, to je u ovom romanu prisutno jer je to, između ostalog i špijunski – krimi roman. Ali, takođe sam negde imala ideju da to bude simbol sveta u kome živimo, u kome se često mnoge stvari predstavljaju onakvim kakve nisu. Često ljude žele od nas da verujemo u nešto što nije istina i u današnjem aktuelnom političkom svetu možda nećete imati dvostruke identitete kao takve, ali uvek će neko pokušavati da vam nešto predstavi onakvim kako zapravo nije.

* Pisac pogovora u izdanju na srpskom jeziku, Vule Žurić ocenjuje da je ovo „prvorazredni špijunski roman bez špijunskog romana“. Šta vi kažete na to?

– Dopada mi se ta konstrukcija, ali treba pitati Vuleta Žurića šta to zapravo znači. Ovo nije samo špijunski, nego i ljubavni roman. Ta situacija s Monikom, koja se kao sredovečna žena zaljubljuje u severnokorejskog špijuna, treba da bude simboličan izraz potvrde da ljubav, kao takva, ne može da opstane u stvarnom svetu. Zapravo to je potvrda nemogućnosti ljubavi u savremenom svetu.

* Da li u društvima Istočne Evrope iza Gvozdene zavese, pa delom i na prostorima nekadašnje Jugoslavije, potreba za pričama u špijunskom duhu i višestrukom identitetu ima neko posebno određenje?

– Moguće je. Vrlo je verovatno da pravo zapadne zemlje na taj svet špijuna gledaju kao na neku vrstu zabave. Ne znam kakva je situacija u bivšim jugoslovenskim zemljama, ali u Češkoj smo dosta osetljivi na to pitanje. Pre svega, zbog toga što su mnogi ljudi u komunističkom periodu bili špijuni, mnogi su bili saradnici tajne policije tako da je to danas veoma osetljiva tema o kojoj pisci dosta diskutuju u svojim delima, diskutuju i istoričari, tako da bih se složila da zemlje koje su bile pod komunističkim režimom imaju drugačiji pogled na temu špijuna.

* Kako doživljavate kad vas porede sa Bohumilom Hrabalom, pojedini književni kritičari tvrde da bi „Hrabal, da je živ, danas pisao vašim jezikom“?

– To poređenje za mene je velika čast, mada se ne bih složila sa tim. Ali, mogu da kažem da, ako postoji zajednička crta između mog pisanja i pisanja Bohumila Hrabala, onda je to taj izraz češke melanholije kome smo oboje skloni.

* Da li imate ideju da bi ovaj roman treba prevesti i na korejski?

– To bilo veoma lepo, ali sam sigurna da nikad ne bi bio objavljen u Severnoj Koreji.

Prevod sa engleskog Ivana Jelić

„Velike“ i „male“ sajamske stvari

 

* Osnivač ste i organizator Srednječeškog jesenjeg sajma knjiga. Šta za vas znači manifestacija poput Sajma knjiga u Beogradu i šta očekujete od ovog gostovanja?

– Ovo je moja treća poseta Beogradu, poslednji put sam bila 2011, kad je ovde zasedao „PEN“. Sad mi je zanimljivo to što sam ovde prisutna ne kao organizator sajma, nego kao gost i pisac. Ovakve manifestacije su veoma važne i veoma su mi zanimljive. Ja organizujem sajam knjiga u malom gradu na kome učestvuje oko 160 izdavača i dosta pisaca. Vidim da je i njima ta manifestacija važna. Ono što mi je posebno zanimljivo u vezi sa sajmovima i izložbama jeste ta tehnička strana – kako se ljudi snalaze sa kartama na ulazu, kako se preuzima tehnika… Zanimljivo je zato što kad organizujete sajam obično razmišljate o programu, piscima, gostima, nikad ne razmišljate o tim takozvanim malim stvarima kao što su parking mesta, karte za ulaz, hrana… Uvek ste okupirani tim velikim programskim, strateškim stvarima, a nikad ne obratite pažnju na stvari koje su takođe veoma važne.