Marko Baćović, glumac i direktor Crnogorskog narodnog pozorišta u Podgorici: Nešto je trulo u državama našim, i svuda u svetu

U tri premijerne večeri, u najoštrijoj satiri i po mnogo čemu apokaliptičnoj drami, poslednjoj koju je Nušić napisao, ostavljajući je kao oporuku i ogledalo o nama samima, glumac Marko Baćović oduševljavao je gledalište ulogom Spasoja Blagojevića.

– Mislim da je važno što smo postavili „Pokojnika“, već smo ga dugo spremali, a nekako je slučajno došao. Egon je trebalo da režira ovaj komad još pre nekoliko godina u Crnoj Gori, pa sam mu ja uradio lokalizaciju, i onda mi se jako dopalo kako Nušićevi karakteri zvuče u crnogorskom miljeu. U međuvremenu sam došao na mesto direktora Crnogorskog narodnog pozorišta, i odlučili smo se da „Pokojnika“ stavimo na ovu scenu. To je apsolutno aktuelna i univerzalna drama, možda aktuelnija nego pred Drugi svetski rat kada je napisana, čini nam se kao da je priča o našoj današnjici, lokalnoj i globalnoj, što s jedne strane govori o veličini Nušića kao pisca, a s druge, da je čovek u svojoj gramzivosti prema bogatstvu, moći, uticaju, nepromenjen – kaže Baćović u razgovoru za Danas.

Koliko je ta nepromenjenost u pohlepi, korupciji, laži, odsustvu moralnih skrupula i u „malom čoveku“, i u onima koji su na vrhu države i vlasti, porazna za nas i naša društva?

– Jako je sve to porazno, naravno. Ove naše sredine su male, pa su stvari uočljivije, jasnije se vidi moralni sunovrat, sprega kriminala i vlasti, postojanje, kako se to popularno kaže, raznih OKG-a, iliti „Organizovanih kriminalnih grupa“. Spasoje Blagojević koga igram je šef takve grupe. Spasoje i ’’povezana lica’’, ljudi koji su njegovi saveznici, paradigma su i Nušićevog vremena, i našeg, bojim se i budućeg, upravo zbog te nepromenjenosti čoveka, i „Pokojnik“ je zaista njegova najoštrija društvena drama. Ta OKG, o kojoj nam Nušić govori, beskrupulozno, raznim falsifikatima, otela je novac, kuću, kompletno imanje, ženu i naučni rad od čoveka za koga se misli da je umro, a on je samo otišao od kuće razočaran tom istom ženom. Zatim sve to ulažu u nekakvo preduzeće preko koga konkurišu kod vlade za koncesiju za velike državne poslove. Naravno, koncesiju će prodati za ogromne pare. Povratkom pokojnika, iliti Pavla Marića, kako se zove Nušićev kultni junak, ceo posao dolazi u pitanje, i u spasavanje tog kriminala i odbranu profita uključuje se ceo mehanizam – predstavnici vlasti, sudije, advokati, policija, novinari, ali i supruga pokojnika i njegovi dojučerašnji prijatelji. Proglašavaju ga za državnog neprijatelja, i pod pretnjom da je opasan za nacionalnu bezbednost, ovog čestitog čoveka nateraju da pobegne iz zemlje. Vrlo poznato i danas, to je oprobani recept da oteramo najbolje ljude koji funkcioniše i posle skoro sto godina, samo što su današnji spasoji i đurići, čovek iz vrha vlasti koji u „Pokojniku“ sve to organizuje, još gramziviji i beskrupulozniji. Vidimo da na toj pohlepi, nemoralu i sebičnosti počiva čitav svetski sistem.

Šta je vama lično najuzbudljivije u liku Spasoja Blagojevića, da li nam svevremenost takvih ljudi pokazuje da je nemoguće da pobedimo sistem ako mi sami ostajemo isti?

– „Pokojnik“ je Nušićev testamentarni rad, bio je već bolestan i znao je da se približava kraju, i možemo da pretpostavimo da je želeo da nas upozori kakvi smo, i gde ide društvo s takvim ljudima. Mi smo u ovoj predstavi radili na toj meri zla u Spasoju, mogao je on da bude i neki čikica jako pohlepan na pare, pomalo nespretan, koji se „vadi“ i smišlja načine kako da se izvuče kad se njegova krađa otkrije, a onda ga vladini ministri, koji su namirisali dobar profit, uče kako da vodi tu stvar. Egon je tražio da bude malo žešći kriminalac, pa smo mu dodali i pištolj. Nisam gledao „Pokojnika“ koga je Egon režirao u Narodnom pozorištu u Beogradu, ali koliko se sećam, rekao mi je da je tu postavku napravio više kao porodičnu dramu Pavla Marića, a ovde smo išli ka vrlo oštroj satiri. U našoj predstavi Marić je patološki zaljubljen u svoju ženu, a ona je isti soj kao Spasoje Blagojević. Jako je grabežljiva na svakakav način, i puteni, ženski, i materijalni, od nje sve počinje. U našoj predstavi Marić kao manu ima tu strast prema ženi koja ga vara ili, čak je ima upravo zato što ga vara. To je jedina slabost karaktera tog čoveka, tako da je u ovoj verziji Egon obogatio i Marićev lik.

Možemo li danas da imamo tu komociju da se smejemo Nušićevim junacima?

– Nušić je u jednom tekstu jako dobro definisao pojam smešnog: „A čemu se to smejemo? Pre svega sebi, pa onda onome do sebe, pa onom iznad sebe, pa onom ispred sebe“. Ja sam uvek bio fasciniran Nušićem, i uvek sam smatrao da je jako dobar čovek, upravo zbog toga koliko ima razumevanja za ljude i koliko ne mrzi i ne osuđuje. On voli te svoje likove, od Mladena Obradovića, Jevrema Prokića, Živke ministarke i nadalje. Mi se smejemo jer u njegovim likovima prepoznajemo svoje mane, golica nas kad vidimo na sceni da neko čini nešto što je i nama palo na pamet i što nam prolazi kroz glavu, a što zbog svoje unutrašnje kontrole i moralnog stava odbacujemo. Mi se smejemo kad vidimo da neko stvarno to uradi, a naročito njihovim mukama kada krenu da se čupaju iz onoga u šta ih je njihova pohlepa, gramzivost, gordost ili neka druga mana uvukla. Ali, Spasoje Blagojević nekako nema tu Nušićevu simpatiju, on izaziva jako gorak smeh. Zato je „Pokojnik“ u istoj meri i komedija i drama. Egon je tako vodio stvari, a on je među najboljim poznavaocima Nušića, radio je njegove brojne komade i te predstave su vrlo uspešne, igraju se i osvajaju nagrade na festivalima u regionu. S druge strane, mislim da ne bi bilo dobro da je ovaj tekst još jače aktuelizovao, jer se pozorište onda pretvara u plakat, u agitprop, u političku scenu. Jer, ono što je bitno i suštinsko, i na čemu neka loša politika leži, to su mane koje mi imamo. Pre svega koruptibilnost u ljudima, i to koliko svi, zapravo, imamo cenu. Ako se time bavimo u pozorištu, čovekom, njegovim moralom i karakterom, onda to ima smisla i dobijamo ono što je svrha umetnosti. Ona je dublja od svake politike i režima. Mislim da je suština teatra da pokaže ko smo i šta su naše slabosti, koje onda neka loša politika iskorišćava i na čemu počiva.

Vidimo još od Nušića da su najmoćniji u društvu gotovo uvek oni najgori ljudi, bez skrupula, znanja, obrazovanja… Kako se ta negativna selekcija stalno regeneriše?

– Onih što kradu, lažu, otimaju, koji su kupili diplome, plagirali magistrature, doktorate, prisvajali tuđe naučne radove kao LJubomir Protić u „Pokojniku“, ima svuda oko nas koliko hoćete. Zato što svi imamo mane, neko manje neko više, a Nušić stavlja ogledalo ispred nas da vidimo svoj odraz i da se suočimo s tim ko smo zaista. Moralan čovek negativne porive u sebi drži pod kontrolom, ima moralne kočnice, pošto svima prolazi kroz glavu kako da se okoriste i kako da budu veći u odnosu na druge. Nušić je vrlo svestan toga i nikoga ne isključuje iz te tipologije – svi smo sa manama, ali neki ljudi imaju moralne imperative da se uzdrže. Oni su, nažalost, manjina, kao što je i Pavle Marić u ovom komadu, koji uz sve svoje znanje, moralne vrline i dobrotu postaje životni autsajder. LJudi s takvim kvalitetima su nepoželjni, oni su smetnja u društvu. Tako je, nažalost, od 1937. godine kad se „Pokojnik“ pojavio, do danas. Ta firma koju su osnovali ljudi koji su opljačkali Marića zove se „Ilirija a.d.“, a IIlirija je bilo drugo ime za Jugoslaviju. Ako bismo prebacili u crnogorske sadašnje prilike, onda bi se mogla zvati „Ilirija Mont“. Ali, ne treba spuštati umetnost na nivo politike, jer se onda gubi njena suština. A sve što živimo i što nam se događa samo je odraz koliko smo u stanju da se odupremo sopstvenom nemoralu i koruptivnosti.

Kako vama deluje Nušić u crnogorskim prilikama i jeziku?

– „Pokojnik“ je prebačen u Crnu Goru jer se tu radila predstava, i onda je zanimljivije da ima te karaktere i lokalne boje. Kao što je, recimo, lik Anta koga igra Goran Vujović iz „The books of knjige“, pa je i tačan kao karakter i simpatičan sa svojim cetinjskim naglaskom, mentalitetom, ili Spasoje sa podgoričkim. Ali, ta drama o čoveku kome sve otmu, ženu, kuću, naučni rad, novac, kome državni organi falsifikuju biografiju i na kraju ga proteraju kao element opasan za bezbednost zemlje, nije samo u Crnoj Gori, u Srbiji ili regionu, nego je opšta, ljudska. Zato je „Pokojnik“ veliko i unverzalno delo koje sa istom aktuelnošću može da se igra na bilo kojoj sceni širom sveta. Mi ćemo se, naravno, baviti sobom, da ne kažemo „Nešto je trulo u državi Danskoj“, jer u ovo doba neoliberalizma jeste trulo i u Danskoj, i kod nas, i svuda na svetu.

Glumac ima sudbinu

Imate višedecenjski radni staž u Jugoslovenskom dramskom pozorištu, gde ste igrali u nekim od najuspešnijih predstava ove kuće i dobijali nagrade, publika vas pamti i po likovima iz najboljih filmskih i TV produkcija, u kojima ste sarađivali s poznatim rediteljima. Kako se osećate kao glumac pred penzijom, i kako gledate na svoju karijeru?

– Što bi rekli pesnici, „Pesnik nema karijeru, pesnik ima sudbinu“. To je negde približno tačno i za glumce, karijera glumca umnogome zavisi i od sreće, sudbine, okolnosti da li će mu u određenom trenutku doći baš ta uloga u kojoj može da se pokaže potpuno. Ali, na kraju sam zadovoljan, dobro je. Najvažnije je da radiš ono što te ispunjava i što ti je zanimljivo, jer to jeste suština. Ljudi misle da će novac da ih usreći, a neće. Kad dođeš u neke godine, u onu fazu „starac i more“, onda shvatiš da novac pomalo olakšava život, ali nije ključ za sreću. Srećnim nas čini svakodnevni angažman – kad te ono čime si obuzet ispunjava, i kad si u stalnom kreativnom naporu, ma koliko to psihički nekad deluje teško i iscrpljujuće. Svaka nova predstava je novi početak, ono što si pre toga naučio ne važi, i sve je novo – novi žanr, nova priča, novi problem, novi karakteri, nove kolege… To jeste uzbudljivo, a kad predstava doživi uspeh onda si još srećniji. Ali, suština svega je u tome što provodiš vreme u nečemu što voliš. Trenutno, na repertoaru u Beogradu imam četiri predstave koje nisam mogao da ostavim – u JDP igram u „Mnogo buke ni oko čega“, „Ujka Vanju“, gde sam na molbu Egona Savina „uskočio“ umesto Bogdana Diklića, u „Carstvu mraka“ u Narodnom pozorištu, i u „Pasivnom pušenju“ u Zvezdara teatru. To je jedna vrlo uspešna satirična groteska koju je napisao Nebojša Romčević, isto tako univerzalna kao i „Pokojnik“.

Mera stvari

Šta je vaša ambicija kao direktora Crnogorskog narodnog pozorišta?

– To sam doživeo kao vrstu avanture, neko mi je rekao da funkciju direktora prihvatim kao još jednu ulogu, ali kad dođeš u pozorište onda shvatiš koliko je to težak posao. Srećom, pozorište leži na radnicima koji vole pozorište, na majstoru scene, majstoru svetla, na dekoraterima, šefu scene, na ljudima iz produkcije koji su tu dan i noć, i na svim drugim sektorima, kao i na glumcima, naravno. To je ono što olakšava posao direktora. LJudi na koje možeš da se osloniš. Ono što je bilo zabrinjavajuće kad sam u CNP došao pre dve godine je malo prodatih karata. Dosta ljudi je izgubilo potrebu da dolazi u pozorište, jer je repertoarski koncept bio da se po svaku cenu prave eksperimenti, dramski, postdramski i neke nove estetike, a da se pri tom ne vodi računa koliko će to izvođenja imati i koliko će publike privući. Jedan od mojih ciljeva je bio da vratimo publiku, jer ovo je ipak nacionalni teatar, narodno pozorište i pozorište za narod, za zahtevnu ali i „nezahtevnu“ publiku. Kako je to negde skoro formulisao neki mudrijaš iz Podgorice, CNP je pozorište koje nije samo za Podgoricu nego je centralna pozorišna kuća cele Crne Gore. Uspeli smo da popravimo situaciju sa nekoliko kvalitetnih i pametnih predstava prijemčivih za publiku, i ta navika zadovoljstva odlaska u pozorište se vratila. Naravno, treba i u CNP praviti iskorake, nešto što će nas iznenaditi u estetskom smislu, ali ne mogu alternativni projekti da budu mejnstrim nacionalnog teatra. Tome služe okolne off off scene, a ima ih u Podgorici, Prazan prostor, Ataka, tu mladi reditelji treba da istražuju nove forme. Narodno pozorište mora da neguje predstave koje će privlačiti publiku, a povremeno i da daje šansu stvaraocima koji su se dokazali alternativnim predstavama, da nam donesu nešto novo da vidimo. Mislim da je u tome neka mera stvari.