Marko Kratohvil za Danas: Svaka moja linija ima energiju pokreta

Apstraktni crteži i skulpture oduševili su ovdašnju publiku, a Marko Kratohvil kaže za Danas da je i on zadovoljan prijemom i što je baš u Galeriji Haos, posle dužeg vremena, imao priliku da predstavi svoj rad.

Marko Kratohvil je rođen u Beogradu 1958. godine. Diplomirao je i magistrirao studije skulpture u klasi profesora Nikole Koke Jovanovića, a prve pouke o vizuelnom jeziku je stekao od oca Jovana Kratohvila, našeg čuvenog vajara i univerzitetskog profesora na Akademiji. Marko kaže da sa istoričarkom umetnosti Bojanom Burić trenutno radi na monografiji svog oca, a u njegovoj biografiji stoji da je 20 godina živeo u Londonu, a da od 2009. živi u SAD. U Americi se, osim umetnošću, bavi i dizajnom enterijera, ali je uspeo da plasira i svoje skulpture, pa ga često zovu na javne konkurse, a neretko radi i po pozivu. Nerado daje nazive svojim radovima, jer u njima teži da artikuliše ona polja iskustva koja ostaju „pre ili posle verbalizacije“.

– Svaki rad nosi pojmove prostora i pokreta, ritma i energije – ističe Marko Kratohvil u razgovoru za Danas i nastavlja:

– Najviše bih voleo kad ne bih morao da dam naziv. Zbog toga i nemam neke poetične naslove. Moje skulpture se većinom zovu Moment pa onda ide redni broj, ali pošto se uvek tiču neverbalnog, unutrašnje energije, moram da pronađem i nešto što će uputiti posmatrača na gledanje skulpture – objašnjava Marko. On kaže da se njegov rad bazira na izražavanju u dva medija – skulpturi i crtežu. – Iako obe discipline povezuje isti formalni jezik – linija, forma i boja, tretiram ih kao odvojene entitete – ukazuje Marko Kratohvil.

Vaše skulpture su dinamične, kao u pokretu. Jednom ste izjavili da vam je kroki na Akademiji bila omiljena tehnika. Da li je to brzopotezno crtanje uticalo na vaš umetnički izraz, kako izgleda vaš proces rada?

– Taj fizički momenat je veoma važan, svaka moja linija ima energiju pokreta. Svaka linija nije kontura nego ona postoji za sebe. Jako puno crtam i svaki crtež ima iza sebe barem 20 neuspelih. U tom traganju za oblikom i atmosferom koje hoću da izrazim potrošim mnogo papira. Tek posle nekog vremena stanem da izaberem jedan ili dva crteža koji su uspeli da iskažu ono što sam želeo. Ostale bacim da ih ne gledam, da im se ne bih vraćao i upadao u dileme. Kad ponavljate neki pokret on se sam iskristališe. Tako je bilo i na Akademiji, kad crtate model. Napravite studiju i nekako shvatite taj model, zakonitosti u tom telu, tako da kad krenete u kroki ostane ta zakonitost kojom dočaravate karakter.

Vaša apstarakcija je utemeljena na klasičnom akademskom obrazovanju.

– Na svim poljima. To je moj stav u svim oblastima. Da biste bili inženjer morate da počnete od matematike i analize pa tek onda dolazite do komplikovanog matematičkog jezika da biste mogli da istražujete dalje. Klasično obrazovanje i opšta kultura koju smo mi kao mladi dobili mi je mnogo pomogla i usmerila me da radim to što radim. Pre Akademije sam studirao mašinstvo tako da mi je u procesu rada i taj inženjerski deo veoma bitan i to u samom izvođenju skulpture da bih postigao vizuelni efekat koji želim.

Kazali da „umetnik mora uvek da osvaja novi prostor slobode“. Da li vas, imajući u vidu da živite u Americi, nekad ograničavao tamnošnji diktat tržišta?

– Imao sam sreću da zadržim način na koji radim i da to i plasiram. Ne živim samo od skulputre i crteža. Bavim se i dizajnom enterijera i imam sreće u tome da moje skulpture neko želi da kupi. Radio sam ih za javni prostor i one su uvek namenjene jednoj određenoj sredini. Ali, tako je bilo od praistorije do danas. Skulpture su se pravile ili da budu u hramu ili da budu ispred njega i uvek imaju prostorni odnos prema okolini. Ako stavite nešto što nije u pravoj razmeri to će se videti. Samo tržište je komplikovano i veliko, pogotovo u Americi. Jednostavno, imao sam sreću da se ljudima dopada to što radim.

Neki od vaših upečatljivih radova u javnom prostoru su skulpture „Desert wind“ i one „crvene“. Kako su nastale i koliko je prostor u kome ostaju važan za vas?

– Desert wind je zanimljiva skulptura zato što tako ispolirana deluje lako kao vetar, a crvene skulpture ispred bolnice imaju temu porodice. Ne direktnu, tako da vas sputavaju, nego usmeravaju. Recimo, kad sam radio za jednu banku u Oklahomi koja me je direktno kontaktirala bilo mi je intersantno da radim skulpturu zbog tog šireg prostora i zato što stoji na ispoliranom betonu. Cilj mi je bio da ljudi dok prolaze kroz skulpturu, da se u njoj ogledaju. Kroz dva kraka te skulpture koji se gotovo gube u prostoru vidi se i nebo. Radeći na toj skulpturi nisam reagovao toliko na banku, nego uopšte na sam prostor Oklahome koji je ravan i ispod čije površine se nalazi istorija i nafta, a, s druge strane, ljudi odatle su veoma religiozni ili se prave (smeh). Želeo sam da povežem odlike tog mesta, najviše tu zemaljsku crtu, bogatstvo, odnosno, naftu koja se unutar tog tla nalazi. Možda je to komad koji najdirektnije govori o samom prostoru.

Šta vas je najviše oblikovalo kao umetnika?

– Možda što sam kao mlad, još dok sam bio na Akademiji, video skulpture Antoana Karoa koje sad ne volim, ali me je to možda, na neki način, privuklo metalu, mada moram da kažem da sam se ja rodio u skulpturi, uvek sam bio blizu nje. Još kao deca smo putovali i išli u muzeje. Karo me je opredelio za metal. Video sam da je to lako, kao i kroki, ako vam se ne dopada – odsečete, bacite i uzmete novo parče. Moja skulptura je vrlo tradicionalna i klasična, ali ljudi koji su pokušali da izađu iz tih okvira su mi mnogo značili.

Kako vam deluje ovdašnja novija spomenička skulptura?

– Razočaran sam nekim figurativnim komadima koji su ovde napravljeni. Na spomeničku skulpturu se ljudi navikavaju ako je dobra. Ako nije baš amaterski komad… To deluje kao slušanje komplikovane muzike za koju u početku ne znate šta je pa je na kraju slušate ceo dan jer vam se dopada. Sa svim skulpturama u javnom prostoru postoji problem da se ljudi na njih naviknu. Nažalost, neke od njih koje sam ovde video su neprimerene prostoru, da ne govorim o tome da li su profesionalne ili nisu. Što se tiče onih koje su profesionalno urađene, to može čoveku da se dopada ili ne dopada ali ako one imaju umetničku snagu bolje je da ih ima, nego da ih nema.

Svi vaši radovi, bilo vajarski ili crtački, deluju kao da su izvedeni ugljenom na papiru. Izrazito su linijski, ali koristite i boju. Koja je njena funkcija, a koja prostora koji obuhvata skulpturu?

– Prostor je za mene apsolutno deo skulpture i skulptura je deo prostora. Sve se tu razrešava. Ako napravim jedan deo to diktira sledeći. Ako se špic ubode u neki prostor – prostor reaguje. Uopšte, ideja o beskonačnosti prostora i beskonačno malog ovog što ja radim je veoma bitna u tome. Utoliko mi je i boja bitna, jer njenim uvođenje skulptura postaje još energičnija.

Šta vam je najteži momenat u procesu rada?

– To je subjektivan proces i ne mogu da kažem da mi je tu bilo šta teško. Radim već 40 godina i najteže mi je kad ne mogu da budem u ateljeu non stop, nego moram da radim druge stvari. Tako da mi je možda najteže kad iz nekog razloga prekinem proces rada i napravim pauzu. Tada je teško vratiti se na onaj nivo kreativnosti na kojem ste bili. To zagrevanje je neophodno i uvek znate da kroz to morate da prođete. Te krize mi najteže padaju. Prosto morate uvek da budete na tom kreativnom nivou da produkujete dobre komade.

Dobar eklektični ukus Amerike

Na pitanje postoji li nešto što kao američki ukus Marko Kratohvil odrično odgovara: „Mislim da ne postoji. Amerika je jako eklektična i zato je i dobra u određenom smislu. Mogu da se plasiraju najrazlčitije stvari, od nula do 100 po kvalitetu i isto tako po različitosti.“

Prema njegovim rečima, podela na Istočnu i Zapadnu obalu je više snobovskog karaktera, nego što ona zaista postoji, dok je srednja Amerika po oceni našeg sagovornika konzervativnija.

„U Los Anđelesu u dizajnu postoji velika moda prve polovine 20. veka tako da možda moje skulpture tamo bolje prolaze jer se uklapaju u modernističke kuće i modernistički način mišljenja, dok je Njujork više postmodernistički. Ali sve zajedno je to mešavina svega i svačega“.